Православна икона је поглед у Вјечност. Она је прозор кроз који гледамо и улазимо у небески свијет. Она је отјелотворење Божанске љепоте, оне љепоте која је царска одора Божанског свијета. Зато је икона наша чулна представа истог, дакле небеског свијета и она мора да улива наду у човјеку и да буди његову љубав према истинским вриједностима. Сликање споља, дакле, иконописање, зависи од оног молитвеног сликања изнутра. Иконописање је, очигледно, молитва. Да би икона била пуна свјетлости и топлине, дакле светости, душа иконописца мора да обитава у миру, у тишини. О иконописању смо разговарали са дугогодишњим, а опет младим иконописцима, Немањом Марунићем, Бојаном Загорцем и Драганом Станковићем, који тренутно раде у цркви Светог Ђорђа у Миљевићима.
О чему смо све разговарали, прочитајте у Катерином новом интервјуу.
Можете ли нам, за почетак, рећи нешто уопштено о живопису?
Живопис је средство комуникације вјерних људи, у цркви на молитви, у овом тренутку нашег живота, са светитељима који су били присутни на молитви кроз историју. То је суштина живописа, да се сви скупимо на истом мјесту на молитви, у једном тренутку.
Неписмени људи су тумачили Библију тим путем, и тако су се на неки начин образовали и усавршавали се духовно.
Колико дуго сте у овом послу?
Ја сам од основне школе. Играјући се, почео сам да цртам иконе јер је то једноставно било моје окружење. Распусте сам проводио на скели са својим оцем који ме и увео у све то и са којим сам радио до прије пола година, док није преминуо. Мој отац је осликао око 60 црквава, а Драган и ја смо са њим одрадили неких 40 пројеката.
Нас тројица смо се објединили уз мог оца, Драгољуба Марунића, давних година и његовали тај стил, прилагођавали се једни другима, да би тај укупни рад изгледао као да је рађен једном руком, а то је неопходно.
Једини проблем овога посла је што су многи важни породични тренуци прошли мимо нас. Дјеца брзо одрастају, а иначе све остале везано за овај посао је предивно. На бијелим празним зидовима ти ствараш, у црквеној атмосфери, нешто што ће људи заиста молитвено да користе и то нема цијену и сатисфакција је своје врсте.
Који стил ви користите и шта га карактерише?
Темељ нашег сликарства је српско-византијски стил. То је један јако широк појам, и развијао се у више праваца. Мој отац је то студирао у Атини и оживљавао га на овим простосторима, а ми смо то од њега учили. Оно чиме се ми данас бавимо, тј. докле смо ми данас стигли, не може се назвати српско-византијским сликарством, у томе има много нашег, индивидуалног. Али, оно што је најважније јесте да је тај језик који се користи читљив, зато се и назива живописање. Мора да буде јасно као и само слово. Иако се ради о сликарском процесу, мора да има читљивост.
То је у суштини тај стил, али су финесе свакодневне, савремене. Знамо колико је и данас језик жив и мијења се временом, тако је и сликарски језик савремен колико је могуће, у зависноси од конзумената, тј. вјерника. Има ту простора да се неке ствари промијене, али увијек мораш пазити како ће то примити вјерни народ, јер ми то радимо због њега. Ми смо ту као сликари неважни, важан је народ који кроз наша дјела комуницира са духовним свијетом.
Ми смо дужни да то урадимо из љубави и што квалитетније, и да користимо ликовни језик који је сам по себи врло једноставан, прилагођен свима, погодан за комуникацију, а то све је усклађено још од средњег вијека.
Које пројекте бисте издвојили као најзначајније за вашу каријеру?
Ја бих издвојио цркву Светог преображења Господњег у Пофалићима. Црква је била осликана у стилу барока и јако је занимљива. Фреске су у међувремену доста пропале, а ми смо радили на њиховој реконструкцији. Та црква још увијек има дух старог Сарајева, те мултикултуралне средине. Синоћ смо баш имали прилику да гледамо фотографије са освјештења цркве, 1940. године. Пристуствовали су Свети Петар, тадашњи митрополит сарајевски, који је касније проглашен за Светог мученика, затим Свети Николај Велимировић, тадашњи партијарх Гаврило Дожић и епископ Нектарије Круљ. Њих четворица су освјештали ту цркву, а били су присутни и представници римокатоличке цркве, исламске и јеврејске заједнице. Они су тада живјели у неком складу и поштовању, а то се и у архитектонском духу, а и у духу фресака назире.
Исто тако, издвојио бих белгијску православну цркву, која је саграђена на мјесту једног објекта, тј. некадашње католичке цркве. Унутар тог објекта направљена је црква која има византијску архитектонику са куполом. То је био један другачији пројекат од свега, али ето није ми толико драг као црква у Сарајеву. Радили смо и у Асутралији, Канади, било је ту изузетних храмова, јако захтијевних композиција. Навешћу примјер Пантократора чије су димензије биле преко 3 метра.
Како долазите до материјала који користите?
Већи дио материјала набављамо из иностранства. Ради се о пигмент бојама помијешаним са акрилним везивом, и најадекватније су у данашње доба јер су прилагођене технологији израде цркава. Некада су се ти пигменти добијали из драгог камења, минерала. Рецимо лапис лазули, што у преводу значи „преко мора“ је полудраги камен је стизао чак из Афганистана гдје и даље постоји налазиште. Производња боја, пигмената не постоји код нас, то су велике свјетске индустрије и све наручујемо из иностранства.
Да ли постоји неки предуслов за бављење живописом?
Ако хоћете да пишете, морате да будете писмени, тако и овдје постоји писменост, која је и на ликовном нивоу, али и на теолошком. А једна од основних ствари је да мораш имати вјеру. Ако вјерујеш у то, то ће бити искрено и квалитетно, али не вјерујеш, можеш да опонашаш, али неће то бити права икона.
Да ли већ имате испланиране будуће пројекте на којима ћете радити?
Имамо, свакако. Чим завршимо цркву Светог Ђорђа, идемо у Земун и настављамо рад. Договорили смо се и са црквом у Перту, имамо и неких незавршених пројеката по Београду, тако да посла не мањка.
Јереј Бојан Зекић, старјешина цркве Светог Ђорђа у Миљевићима, нам је рекао да је живописање цркве започето 2006. године у олтарском дијелу и читавих десетак година је било затишје, није се радило ништа. Градила се црква која је освећена 2007. године благословом блаженопочившег Митрополита Николаја.
„Ја сам на ову парохију дошао 1. септембра 2008 године. У овој црквеној општини се радило доста тога око вањског уређења цркве, ограде и градње парохијског дома. Када смо обезбиједили све услове за живот, опет смо кренули са радовима око цркве.
Прво што смо урадили јесте санирање крова, замијенили постојећи цријеп и црква је добила нови покривач. С тим је из цркве извучена влага, која је неких десетак година нарушавала цркву, замијењена је столарија и прозори. Створили су се услови да би се наставило даље живописање“, рекао је старјешина цркве Светог Ђорђа, јереј Бојан Зекић.
„Урађена је и вентилација. У цркви се служе свијеће, ствара се гареж и уништавале би се фреске. 2016. године када смо све то, с Божијом помоћи, урадили наставили смо живописање цркве. Те 2016. смо живописали лађу цркве.
Опет смо 2017. наставили живописање, десну страну цркве и предулаз, 150 квадрата, да би се ове године интезивно наставило, радимо лијеву страну и радимо сјеверни и јужни олтар и десну страну цркве.
Са овим дијелом бисмо завршили живописање цркве,а наши су планови да до јуна мјесеца буде завршено иконописање. Наша црква је једна од ријетких цркава у митрополији дабробосанској да је живописана“, додаје јереј Бојан Зекић.
