„Професија доктора је подвиг која захтијева самопоуздање, чистоћу ума и чистоћу мисли. Није свако способан за то“, рекао је велики руски писац, а љекар по професији А.П. Чехов.

Људи ове професије заиста су невјероватни по својој природи, њихова професија је изузетно тешка и одговорна, и са правом их чини друштвеном елитом. Иако им је понекад упућено много критика и незадовољстава, сви ми разумијемо да они свакодневно бдију над нашим здрављем и прихватају велики ризик. Иако ове ријечи не можемо упутити свакоме, са сигурношћу их можемо адресирати изванредном доктору педијатру ЈЗУ болнице Касиндо, госпођи Тамари Ивановић са којом смо разговарали о многим занимљивим темама.

Знамо да је медицина занимање, које, можда за разлику од свих других професија, изискује велику љубав према свом послу. Шта вас је то навело да кренете овим путем и да ли сте одувијек знали да је медицина Ваш животни позив?

Не могу тачно да се сјетим шта ме је навело, али могу рећи да медицина заиста јесте моја љубав. Мислим да сви који се баве овим послом морају да воле ову професију. Да сам поново у прилици да уписујем факултет и крећем све из почетка, ја бих сигурно опет уписала медицину, и опет педијатрију и полмологију.

Већина љекара каже да не би пустила своју дјецу на медицину, а ја не бих имала ништа против да моје кћерке сутра крену тим путем. Наравно ако то буде и њихова жеља, јер овај посао мора да се воли.

С обзиром на то да су ваши пацијенти дјеца, да ли ваша специјалност захтијева одређена педагошка знања?

Апсолутно. Скоро сам размишљала о томе. Ми на факултету, нити на специјализацији немамо те предмете, а јако је важно. Не само педагогија у односу са дјецом, него и у односу са родитељима. Приступ дјеци је јако важан. Нама је у интересу да дијете буде опуштено и мирно јер је тешко прегледати дијете које не дозвољава да му се приђе. У суштини, са највећим бројем дјеце се може успоставити добар контакт. Најважније је да их не лажемо и да им отворено кажемо шта их очекује у ординацији. Некада гријеше и родитељи који у недостатку бољих педагошких метода, непослушну дјецу плаше ињекцијама и докторима.

Занимљиво је да се највећи број дјеце данас не плаши ињекције, јер се оне и не дају тако често, него кашике за преглед грла.

Генерално, са већином дјеце може да се успостави добар однос. Треба мало стрпљења, времена и прави приступ.

Са каквим потешкоћама се сусрећете у свом раду? С обзиром да радите са дјецом, овдје мислимо на однос са њиховим родитељима, да ли поштују здравствене раднике, да ли појава интернета утиче на то да пацијенти сами одређују дијагнозу итд…

Не могу да кажем да не поштују. Највећи број родитеља уважава мишљење љекара, поштује га и не мјеша се у наш посао. Има и оних који нам сугеришу како да им лијечимо дјецу. Неки родитељи желе све могуће лијекове, сад и одмах, са жељом и идејом да им до јутра дјеца буду здрава. Насупрот њима, имамо и родитеље који зазиру од свих облика хемије и труде се да избјегну лијекове, нарочито антибиотике, по сваку цијену. Ја покушавам да уважим жеље и једних и других а да то не утиче битно на лијечење. Морам да кажем да сам мало склонија овим родитељима који покушавају да избјегну, ја бих рекла непотребно лијечење, и не мрзи их да данима скидају температуру и доводе дјецу на контроле. Ја немам ништа против тога да 5 дана за редом гледам исто дијете.

Истина је да родитељи истражују, информишу се, износе своје ставове, мишљења, ранија искуства и искуства других, што најчешће није употребљиво. Али све у свему ја немам нека лоша искуства.

Савремено доба је доба појаве различитих обољења код дјеце. Са којим обољењима се најчешће сусрећете?

С обзиром на то да сам ја педијатар-полмолог и да је астма најчешћа хронична болест дјечијег узраста, то је дефинитивно најчешће обољење са којим се ја сусрећем. То су хронична обољења, па су то дјеца која годинама долазе на редовне контроле. Када су дјеца под добром контролом, ријетко имају акутне нападе, јер ми планирамо њихове терапије унапријед, правимо прекиде када може, укључујемо када мора.

Иначе, кашаљ је најчешћи разлог да се дијете води педијатру. Наравно, није сваки кашаљ ни бронхитис ни астма. На срећу, најчешће се ради о безазленом постинфективном кашљу, који пролази спонтано, дакле без икакве терапије. У тим ситуацијама је повјерење у доктора јако важно, јер када их испратите из ординације са препоруком да узимају топле напитке и сачекају да кашаљ прође, то ће стварно и урадити само ако вам вјерују. У супротном, отићи ће другом доктору по мишљење и лијекове.

Данас је питање вакцинисања дјеце подијељено. Какво је ваше мишљење о томе?

О вакцинама се данас воде веома озбиљније дискусије од стране веома неозбиљнијих људи.  Различити људи, различитих професија, укључујући и естраду, имају мишљење о нечему о чему, врло често не знају баш ништа. И немају никакав проблем да то мишљење износе јавно. Ја сам апсолутно за. Дневно ме више пута родитељи питају шта ја мислим о вакцини, и ја им увијек кажем да сам вакцинисала своју дјецу и да бих поново. Мислим да то говори довољно о мом мишљењу.

Вакцине су једно од озбиљних открића у медицини. То што је дошло до њиховог банализовања и што данас свако има став о њима, постало је опасно. Често се ставови заснивају на неистинитим или бар дјелимично истинитим причама. Читала сам причу мајке чије је дијете са десет мјесеци склапало реченице док није добило вакцину и онда је престало. Ја још нисам видјела дијете које са 10 мјесеци говори више од неколико ријечи, најчешће ни толико. Коинциденција је да се аутизам препознаје у том узрасту када се даје ММР вакцина. Оно што се недовољно потенцира у јавности, је да болести за које се дају вакцине, не прођу увијек само са температуром и осипом и не заврше се за десетак дана. Нажалост, у току тих болести могуће су и озбиљне компликација у смислу енцефалитиса (упала мозга), које и поред најбољег могућег лијечења могу да направе биљку од дјетета. Доктори које се баве искључиво аутизмом тврде да његово настајање нема никакве везе са вакцином.

Вакцине имају своја нежељена дејства која су наведена у свим књигама, која подразумијевају температуру, осипе, алергијске реакције и слично, али ово око чега се диже сва ова фама није доказано медицински.

Као љекар запослен у јавној здравственој установи, сигурно сте се сусрели за појавом подмићивања медицинског особља у виду новца или поклона. Да ли је, и у којој мјери, узимање мита присутно у болници Касиндо? Да ли имате сазнања о томе?

Ја стварно не знам да ли постоји ико ко тражи некоме новац за лијечење у јавној здравственој установи.  Мени је то потпуно страно. Не знам ни некога ко прима новац. На педијатри тога сигурно нема. За друга одјељења не могу да тврдим.

Пацијенти понекад доносе поклоне у виду чоколаде и кафе, и то обично на крају лијечења, да се захвале. То углавном сви узму и то, наравно остане на одјељењу. Мислим да би чак било непријатно, одбити чоколаду од некога ко вам се на тај начин жели захвалити.

Каква је ситуација у здравству генерално? Свакодневно се сусрећемо са информацијама о одласку великог броја кадрова, највише у Њемачку, усљед велике потражње за здравственим радницима свих профила. Какво је ваше мишљење о томе?

Ја нисам радила у том пријератном периоду, у којем је ситуација била боља. Од како сам почела да радим, ситуација је слична, углавном лоша и тако је посљедњих 20 година.

Искрено не мислим да је огромна срећа отићи у Њемачку, познајем неке људе који су отишли. Плате јесу много веће, али су и трошкови живота много већи, па то буде сразмјерно. Из наше болнице не знам много љекара који су отишли, али знам техничаре који су задовољни платама, али сви они су углавном оставили породицу овдје и отишли су у некој комбинацији да њих троје или четверо живи у истом стану којег плаћају заједно, и живе као класични гастрабајтери који скупљају новац, па се враћају. Вјероватно неки од њих покушавају да се снађу и  планирају да воде породицу. Ја себе, за сада,  не видим у иностранству.

Шта бисте поручили родитељима, како да очувају здравље своје дјеце?

Мислим да је у животу најважнија мјера у свему, иако је тешко бити умјерен, па и у одгоју дјеце. Сви ми волимо своју дјецу највише на свијету, и трудимо се да им обезбиједимо све што је могуће, некад и што је добро и што није, мислим овдје на таблете, игрице, лаптоп и остало, јер су генерално много више у употреби него што би то требало да буде.  Мјера у исхрани је необично важна. Мислим да смо почели да застрањујемо у смислу стриктног избацивања неких намирница (млијека, меса итд.) и са друге стране форсирања неких других намирница, нарочито оних које нису нашег поријекла. Исхрана треба да буде разноврсна, умјерена и прилагођена поднебљу и годишњем добу.

Оно што још нашој дјеци недостаје су изласци напоље, играње у дворишту и на свјежем ваздуху и дружења. Дјеца се превише затварају у станове и проводе вријеме уз рачунаре. Мислим да, донекле, проблем лежи и у школама које, прво немају адекватне сале, друго често изостају часови физичког, усљед надокнаде неког другог предмета, а мислим да је оно јако важно.

Наравно на крају, дружите се са својом дјецом, пратите их и ослушкујте њихове жеље и проблеме. Слободно показујте љубав својој дјеци и научите их да је и они показују и вама и свима које воле.