Ђуро Кос (94) из приједорског насеља Чиркин Поље је са 16 година прошао голготу усташких логора и био међу дјецом чију је акцију спасавања организовала хуманитарка Дијана Будисављевић.

Кос за Српскаинфо прича да се из његовог родног села Бабићи видјела цеста којом су Нијемци и усташе 1942. кренули у офанзиву на Козару.

Присјећа се да је народ побјегао у шуму и да је након дужег збјега дио оних јачих одлучио да иде у пробој на Патрију, а да су се слабији и дјеца предали окупаторима.

Заробљени народ је одведен на пољану у Ламовиту, а након другог дана хода затворени су у старом воћњаку у Орловцима.

Са Ђуром, поред мноштва народа су били и отац Стојан, маћеха, брат Петар, те три полубрата и једна полусестра. Воћњак је био ограђен високом бодљикавом жицом

– Ту су нас држали, покупили су мушкарце и казали да иду за Њемачку да раде, одвели су тада оца и брата Петра. За њих су писали да иду добровољно на рад. Оне људе за које су писали да неће да иду покупили су и негдје одвели. Међу њима је био мој један стриц и брат стричевић, одвезли су их и никада их више нисмо видјели -прича Кос.

Потом су усташе жене и дјецу смјестили у логор у приједорској Циглани.

– Ставили су нас у бараке у којима се сушила цигла. Било је мноштво вашки. Људи су умирали од глади. Ту су умрли једна сестра и један брат са маћехине стране – каже Кос.

Прича да су усташе потом дјецу смјестили у сточне вагоне и пругом која је ишла из Циглане превезли у Бањалуку.

– Пошто није било даље пруге, камионима нас превезу у Окучане и ту нас опет потрпају у вагоне. Били смо ту дан-два. Са нама у вагон су ушли једна жена и човјек у цивилу и воз је кренуо даље – прича он.

Каже да су превезени за Јасеновац и ту у вагонима били око два дана.

– Чим стане воз та жена и човјек изађу из вагона. Ништа нису проговарали. Када се они врате у вагон воз крене даље. Дођемо у Сисак. Нас је ту истрпало, а један дио је у вагонима отишао даље за Јастербарско – прича Кос.

Наводи да више није видио жену у цивилу за коју тврди да је Дијана Будисављевић, која је мислила да дјецу оставља на сигурном мјесту.

-У Сиску је била зграда са четири, пет спратова, били смо на подовима као у неким канцеларијама. Давали су нам само неки црни чај. Умиру дјеца. Понекад довезу камион до степеника, отворе задњу страну и уђу два човјека која имају шипке и на њима куке. Онда они све мртве, али и оне полуживе, узму куком и вуку у камионе – прича он.

Након неког времена, почели су сељаци да долазе и воде дјецу да им буду слуге.

Ђуру је, али под новим именом Јуре, одвео Штеф Маловић и уписао га да ће бити код Кате Кениг која му је била свастика, а на себе је уписао Ђуриног брата Милана.

Када су се опоравили чували су им стоку. Ђуро истиче да су ове газде биле поштене. Убрзо су Нијемци од сељака по Сиску почели да узимају коње, а са њима и коњушаре, којима су одмах облачили војну униформу.

Ђури је тада Глиша родом из Слабиње понудио да иду у партизане, што је он и прихватио јер како каже било је „ићи или у Њемце или партизане“.

Побјегли су у ударну партизанску групу у близини Поповаче, гдје је Кос био од новембра 1942. до фебруара 1943.

У јесен је формирана Друга Мословачка бригада којој је прикључен, док је у Десетом корпусу остао до 1945. Добио је медаљу за храброст и орден заслуга за народ трећег реда.

Повратак у Приједор

Партизан Ђуро Кос је у селу Шумарица дочекао обавјештење од Владимира Бакарића из Главног штаба да сви могу да иду у републику коју хоће. Кос је одлучио да крене назад за своју Козару.

– Убјеђивали су ме да се не враћам, звали су ме мали Козарчанин. Није да се хвалим, али био сам вриједан право, гдје год је ко могао ја сам могао, нисам ни за кога свога знао, нити је ко за мене знао – истиче Кос.

Послије неуспјелог убјеђивања ратних другара да остане у Хрватској, пјешице је кренуо 22. фебруара из Шумарица до Дрвара, а одатле возом до Срнетице па Приједора у који је стигао  18. марта 1945.

Распоређиван је на бројним командним мјестима. Након што је демобилисан, вратио се у родне Бабиће. Оженио се 1949. и потом живио до 1973. у Војводини.  Тада се вратио у Приједор, гдје је као радник на одржавању пруге дочекао пензију.