У Источно Сарајево у посљедњих неколико мјесеци стижу лијепе боксерске вијести, те смо крајем септембра читали и слушали о Ђорђу Крсмановићу, шампиону Европе до 73 килограма у боксу.

Шампион се, зна се, не постаје лако. Захтијева, између осталог, људе који посвећено и константно раде на обликовању шампиона. Можда су најважнији у процесу стварања шампиона тренери.

Један од важних карика у стварању шампиона Крсмановића је управо његов тренер Александар Ивановић.

Рођени Фочак за портал „Катера“ истиче да је одувијек волио борилачке спортове, а да се боксу окренуо након повреде која је прекинула његову професионалну фудбалску каријеру. Временом је, додаје, бокс постао његова једина и највећа спортска љубав.

- С обзиром на то да сам се раније бавио фудбалом, са озбиљнијим боксом сам почео нешто касније, прије отприлике пет година. Ипак, вјерујем да све у животу има своје вријеме, па тако и у спорту. Искрено, у почетку нисам имао жељу да се борим – тренирао сам бокс више за своју душу. Али, на наговор пријатеља, тренера и људи који су вјеровали у мене, одлучио сам да се опробам и у професионалном рингу – рекао је Ивановић.

У разговору за наш портал, присјетио се и свог првог професионалног меча.

 - Нисам имао трему, јер притисак добро контролишем. Занимљиво је да су људи око мене били под већим стресом него ја. Мени је то само био додатни мотив да покажем колико волим овај спорт – присјетио се.

Фото: Уступљена фотографија

Ивановић је, у међувремену, постао и тренер, а како наводи, прелазак из такмичарског дијела у тренерски посао десио се када је осјетио потребу да своје знање и искуство пренесем другима.

- Бокс ме научио дисциплини, стрпљењу и контроли емоција, и желио сам да те вриједности пренесем млађим генерацијама. Тренерски посао сам доживио као природан наставак мог пута у боксу. И даље тренирам и радим на себи, али сада ми је посебан изазов и задовољство да гледам како моји борци напредују и постижу резултате. Када видиш да неко, захваљујући твом раду и подршци, пронађе себе у овом спорту, то је посебан осјећај – објашњава овај тридесетогодишњак.

Напредак бораца, њихово психичко и физичко јачање је оно што Ивановића инспирише и мотивише у тренерском послу.

Посебно га испуњава, истиче, када схвати да им је помогао да пронађу вјеру у себе.

- У тренерском послу не преносим само знање о боксу, већ и вриједности попут дисциплине, поштовања и упорности. Бокс за мене није само спорт, већ начин живота, и највећа награда ми је када моји борци то истински осјете – наводи у разговору за наш портал.

Фото: Уступљена фотографија

Говорећи о мотивацији и младим борцима, Ивановић истиче да је мотивација увијек присутна на почетку, али да оно што заиста разликује најбоље од добрих је дисциплина.

Дисциплина, наглашава, остаје и води напријед чак и кад је најтеже.

- У спорту, као и у животу, има дана када не иде све по плану, када падне морал или самопоуздање. Тада је најважније да се подсјетимо зашто смо почели и да не одустајемо од оног што волимо. Својим спортистима увијек говорим да није проблем пасти, него да је проблем остати доље. Трудим се да их инспиришем примјером, радом и искреним приступом. Кад виде да сам и ја сваког дана у сали, да радим, учим и напредујем заједно с њима — то их покреће. На крају, дисциплина и љубав према ономе што радиш увијек побиједе – објашњава Ивановић на који начин подиже морал и самошпоуздање код својих бораца.

Велику улогу игра што, како наводи, у сали имају однос као једна породица.

- Сви се међусобно подржавамо, дијелимо и успјехе и тешке моменте. Та повезаност нас чини јачима и ствара атмосферу у којој свако има простор да расте, како као спортиста, тако и као човјек – говори наш саговорник.

Ивановић истиче да су, иако их спаја иста страс, бити боксер и бити тренер двије потпуно различите улоге.

- Када си боксер, фокусиран си на себе, на свој рад, припрему, форму и циљ. То је борба коју водиш сам са собом. Када постанеш тренер, твој поглед се шири. Одједном више ниси у центру ринга, већ си неко ко из угла води друге кроз њихове борбе. Учиш их не само техникама, већ и како да размишљају, како да остану мирни и храбри кад је најтеже – објашњава Ивановић.

Према његовим ријечима, тешко је објаснити, али и изабрати која улога му се више допада, јер у свакој проналази нешто посебно.

- Бити боксер ми је дао снагу, карактер и искуство, док ми је тренерски посао донио испуњење и осјећај да могу да утичем на друге. Можда бих рекао да ми је данас веће задовољство гледати своје борце како напредују и остварују резултате. Тада осјетим исти адреналин и понос као да сам ја у рингу. То је посебна емоција – наводи он.

Фото: Уступљена фотографија

Ивановић се осврнуо и на све карактеристике које су важне за једног боксера/тренера како би успио у овом спорту.

Ментална снага је за то, наводи, једнако важна, ако не и важнија од физичке припреме.

- Тијело може бити у савршеној форми, али ако глава није спремна — нема резултата. У боксу, сваки ударац, свака одлука у рингу долази из фокуса и контроле ума. Физичка припрема је темељ, али ментална стабилност је оно што прави разлику између просјечног и врхунског спортисте. Мораш бити спреман да издржиш притисак, да останеш прибран и кад ствари не иду по плану, и да никада не изгубиш вјеру у себе – наводи он и додаје:

- За једног боксера, али и тренера, најважније су дисциплина, досљедност и стрпљење. Мораш знати кад да гураш напријед, али и кад да застанеш и научиш из грешака. А оно што ја посебно наглашавам јесте — љубав према ономе што радиш. Без ње, ни физичка ни ментална снага не значе много.

Сваки човјек се током живота суочава са притисцима и поразима, а спортистима су још и чешћи. Ивановић их не доживљава као неуспјех, већ као прилику за раст.

- Када изгубиш, најважније је да останеш миран, да анализираш и научиш лекцију — само тако постајеш бољи. У професионалном спорту сам, из личног искуства, пораз доживио само једном. Догодио се у Њемачкој, у борби за WBF титулу свијета. Тај тренутак ми је остао горак, јер сам био на корак до остварења сна. Али управо тај пораз ме научио највише — о себи, о стрпљењу и о томе колико је важно остати достојанствен и кад не иде све по плану. Из тог искуства сам извукао снагу, а не разочарање. Сигуран сам да нећу стати док тај успјех не остварим, јер вјерујем да све што радиш с искреном намјером и упорношћу мора једном доћи на своје мјесто. То желим да покажем и својим борцима и такмичарима — да никад не одустају од својих циљева, без обзира колико пут био тежак. Учим их да је пораз само дио пута, а не крај. Важно је како реагујеш послије — да устанеш, погледаш напријед и наставиш још јаче. Није срамота изгубити, срамота је одустати. Сваки пад, ако из њега научиш, заправо је побједа – наглашава наш саговорник.

Фото: Уступљена фотографија

Говорећи о боксу, подсјетио је да је ријеч о најстаријем борилачком спорту који спаја физичку снагу, технику и менталну стабилност на јединствен начин.

За њега, наглашава, бокс није само спорт, већ начин живота.

- Бокс те научи како да се бориш, не само у рингу, него и са свакодневним изазовима. Учи те да поштујеш противника, да цијениш рад, и да останеш смирен и кад је најтеже. Бокс ми је донио много лијепих тренутака, али и лекција које су ме обликовале као човјека. То је спорт који обликује карактер и учи те како да се носиш са животом, не само са противником у рингу.

Осврнуо се и на могућности, али и изазове који прате данашње младе спортисте.

- Данашњи млади спортисти имају много више могућности него раније – доступнији су им квалитетни тренинзи, информације, опрема и примјери успјешних спортиста из цијелог свијета. То су огромне предности, јер никад није било лакше учити и напредовати ако имаш вољу. С друге стране, највећи изазов је управо у томе што све долази пребрзо. Многи желе резултате одмах, а заборављају да је прави успјех процес који захтијева вријеме, рад и стрпљење. Брз темпо живота, друштвене мреже и спољашњи притисци често утичу на младе да изгубе фокус. Увијек им говорим да уживају у путу, не само у циљу. Ако волиш оно што радиш и останеш упоран, резултат ће доћи — можда не одмах, али кад дође, знаћеш да си га заиста заслужио – објаснио је он.

Поред сопствених и тренинга младих бораца, Ивановић тренира и доста људи рекреативно који, наводи, у боксу проналазе начин да се ослободе стреса, да ојачају и физички и ментално, да се осјећају боље у свом тијелу.

Иако му је дан испуњен од јутра до вечери, истиче да је јутро које проводи са сином веома важан дио његовог дана.

- Ујутру је вријеме за мог сина, то је увијек број један. Ти тренуци ми дају посебну енергију и мотивацију за све што слиједи. Трудим се да, поред свих обавеза, пронађем вријеме за одмор и породицу. Ти мирни тренуци су ми важни да одржим баланс између посла и приватног живота – објашњава.

Ивановић нам је открио и своје изазове и жеље у будућности, када је бокс у питању.

- Мој највећи изазов у наредним годинама је да наставим да растем, и као спортиста и као тренер. Желим да унаприједим свој клуб, да створим што више квалитетних бораца и, што ми је још важније, добрих људи. Бокс ме научио да је карактер једнако важан као и резултат, и то желим да пренесем свима који тренирају са мном. Као спортиста, имам и даље своје циљеве и снове које нисам до краја остварио. Један од њих је да се вратим још јачи и испуним оно што сам започео у професионалном рингу — да донесем велику титулу. Вјерујем да ће тај тренутак доћи, јер на томе радим сваког дана – рекао је он.

Посебно је поносан на то што су, у врло кратком времену, постигли резултате који су превазишли сва очекивања, те изњедрили најмлађег европског првака у професионалном боксу — Ђорђа Крсмановића.

- Сљедећи изазов и жеља су да у нашем граду организујемо први професионални боксерски догађај, који би био историјски тренутак за цијелу заједницу. План је да у марту Ђорђе Крсмановић брани своју европску титулу управо пред домаћом публиком, што би био огроман догађај за све љубитеље бокса. Искрено се надам да ће и наш град и држава препознати значај тога и омогућити овом младом момку да своје снове брани пред својим друговима, пријатељима и породицом — тамо гдје је све и почело – рекао је за наш портал.

Фото: Уступљена фотографија

Ако се отвори могућност, у будућности би волио и сам да одради меч за титулу пред домаћом публиком. То би, како објашњава, био посебан тренутак и емотивна круна досадашњег рада — не само његовог, већ цијелог тима и свих људи који их подржавају.

Што се тиче клуба, жеља му је да постане препознатљиво мјесто, не само за такмичаре, већ и за све људе који желе да бокс користе као пут ка бољем себи.

- Видим наш клуб као заједницу која расте, која се подржава и у којој влада тај породични дух који данас ријетко гдје постоји. Вјерујем да нас чека лијепа будућност — уз труд, поштовање и љубав према ономе што радимо, границе заправо не постоје – рекао је он.

Популарност бокса из године у годину све више расте, а Ивановићу је задовољство видјети да људи препознају вриједност овог спорта и све оно што он носи са собом. У нашем граду, наводи, потребно је још само мало подршке и разумијевања. 

- Вјерујем да ћемо, ако наставимо радити срцем и искрено промовисати овај спорт, показати колико бокс може донијети доброг заједници и младим људима – рекао је он.

За крај, Ивановић је младима који планирају да се баве овим спортом поручио да буду стрпљиви, да вјерују у процес и да никад не одустају.

- Бокс није лак, тражи вријеме, труд и посвећеност, али заузврат даје много више. Не гради само тијело, већ и карактер – закључио је Ивановић.