На Косову пољу је 28. јуна 1389. године вођена пресудна битка српске и турске војске која је означила почетак краја независне српске државе и отворила врата Турцима за каснији даљи продор у Европу.

Оскудни историјски подаци не откривају ток битке, чак ни ко је побиједио.

Претпоставља се да је турски султан Мурат Први, који је на Косово стигао са синовима Бајазитом и Јакубом, предводио 40.000 војника, а да је српски кнез Лазар Хребељановић сакупио 25.000 бораца.

Српски краљ Босне Твртко Први Котроманић, који је кнезу Лазару, суоченом са најездом Турака послије пада у вазални положај ромејског и бугарског цара, притекао у помоћ одредом под командом великог војводе Влатка Вуковића, писао је Трогиранима 1. августа 1389. године о побједи над Турцима.

Слично писмо је послао у Фиренцу, одакле му је одговорено да већ знају за турски пораз.

На побједу Срба посредно указује и дневник руског митрополита Пимена са пута у Цариград, у којем се помињу велики нереди у Турској 12 дана послије Косовске битке.

У бици су погинула оба владара: кнеза Лазара Турци су заробили и посјекли, а султана Мурата Првог убио је српски ратник Милош Обилић, пробивши се кроз турску војску.

Србија је, будући да није имала тако велике резерве као Турска, убрзо постала вазална држава.

Седам деценија касније је покорена и потом провела скоро четири вијека у ропству.

Косовска битка је постала предмет легенде, прво код бугарског писца Константина филозофа у "Животу деспота Стефана Лазаревића", затим код дубровачког историчара Мавра Орбинија у дјелу "Царство Словена", а највише у циклусу величанствених српских народних пјесама.