"Вратила се да види може ли нешто да помогне, да буде са мужем и са братом мојим. Међутим, вратила се на смрт.“

Овим ријечима Марко Илић из заселка Илићи у Горњим Магашићима описује судбину своје снахе Љубинке Илић, једне од осам жртава напада на Магашиће 20. јула 1992. године.

Марко Илић рођен је 1952. године у Магашићима. Одрастао је у скромној, али сложној породици са братом, оцем и мајком. Завршио је електротехничку школу, а брат угоститељску. Живио је нормалним сеоским животом, као и већина у селу.

Прије рата у Магашићима је живјело мјешовито становништво, али није се гледало ко је које вјере, свједочи Марко. Његов најбољи друг био је Муслиман Лутво, код кога је, како сам каже, више хљеба и меда појео него код куће. Село је било примјер доброг суживота – и за весеље и за тугу долазили су једни код других.

Када је почео рат, због искуства које је стекао на ратишту у Хрватској, мјештани су Марка поставили за командира села. У првим мјесецима сукоба настојао је да сачува мир и заштити све становнике Магашића. Муслиманским породицама омогућено је да напусте село, а Марко каже да су до посљедњег дана били заштићени и сигурни.

Убрзо су, међутим, напади на српска села постали све учесталији. Простор који су бранили био је широк, а бранилаца мало. Свега тридесетак људи чувало је подручје од Ламешца до Јежештице, док су се жене, дјеца и старци ноћу окупљали у неколико кућа вјерујући да ће тако бити безбједнији.

Двадесетог јула 1992. дошло је до најтежег напада. Овај напад је изведен у условима када је ступило на снагу договорено примирје. Према наводима из Кривичне пријаве СЈБ Братунац и Извјештаја ЦЈБ Бијељина, припадници тзв. ТО Сребреница извели су напад на Магашиће 20. јула 1992. године у поподневним часовима када је већина мјештана обављала пољске радове. Напад је извршен из правца Бљечеве, Чизмића и Поточара, а претходно су Магашићи окружени са свих страна како би се онемогућио бијег становништва.

Непријатељ је напао са свих страна у великом броју. Цивилно становништво кренуло је путем ка Кравици, рачунајући да ће тамо наићи на интервентну јединицу и полицију. Међутим, на путу им је постављена засједа.

Тог дана погинуло је осморо мјештана: Љубинка Илић, Марјан Илић, Миленија Илић, Зорка Илић, Љубица Милановић, Љиљана Илић (која је била у седмом мјесецу трудноће), Љепосава Поповић и Благоје Поповић. Љубинка и Марјан су покушали да припреме храну за борце када је напад почео. Приликом бјежања, Љубинка је погођена са три метка у груди. Марјан је смртно рањен у главу. Старији супружници Љепосава и Благоје заклани су у подруму своје куће. Љиља Илић, жена у поодмаклој трудноћи и Миленија, глухоњема рођака, убијене су у току бјежања из села.

Фото: memorijalni-centar.rs

Марко Илић није био непосредно на мјесту напада, али је био присутан када су тијела извлачена. Сјећа се да су сви знали ко је ко, па су тијела одвезена у Братунац на идентификацију и припрему за сахрану.

Након ових трагичних догађаја, Марко је отишао у Београд. Његов брат је остао да чува породицу.

- Или иди ти или идем ја. Неко мора да остане да храни породицу - рекао му је брат.

Данас Марко Илић са породицом и мјештанима његује сјећање на све погинуле. Направили су спомен-собу у селу како се не би заборавили они који су ту живјели и страдали.

О свим жртвама говори са поштовањем:

- Сви су били племените душе. Посебно Миленија, која је иако глухонема, могла са сваким да се договори гестовима. Стари Љепосава и Благоје били су изразито поштени и добри људи. Никоме на сенку нису стали.

Љубинка је, како каже Марко, из избјеглиштва код Крупња дошла назад да буде са мужем и братом, али је тим повратком изгубила живот.

Комплетно свједочанство Бојке и Милорада Перића, доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске.

Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата.