На Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, у Центру за подршку студентима, одржано је предавање на тему „Кад мозак шаље другачије сигнале - живот са епилепсијом“.

Предавање је одржала Наталија Дугић из Приједора, која је своје искуство борбе с епилепсијом подијелила с присутнима.

Епилепсија је болест о којој се мало говори, а особе које је имају често се суочавају с неразумијевањем, стигматизацијом и недостатком подршке. Својом искреном причом, ова млада Приједорчанка жели да разбије табуе и пружити руку подршке свима који се боре с истим изазовима.

Како наводи, први епилептични напад доживјела је са 18 година, у тренутку када већина младих улази у свијет одраслих.

У почетку, како додаје, осјећала је страх, збуњеност и несигурност, а најтеже јој је било док није добила тачну дијагнозу.

- Нисам знала шта ми се дешава, било је много лутања, од различитих могућих менталних болести до потпуно неповезаних дијагноза. Мени је било тешко док нисам добила дијагнозу, а породица је пролазила кроз осјећаје кривице, питала се да ли је њихова грешка, да ли су могли нешто другачије – рекла је она.

Фото: katera.news

У првих годину дана, како објашњава, осјећала се потпуно изгубљено, без јасних упута коме се обратити и како поступати.

Пут до праве помоћи био је дуг, од Приједора, преко Бање Луке, па све до Београда, гдје је пронашла доктора специјализованог за епилепсију. Он јој је, како каже, не само поставио дијагнозу, већ био кључан извор информација и подршке.

Њено школовање није прошло без препрека, због тешке терапије морала је паузирати годину у средњој школи, а повратак међу вршњаке био је праћен предрасудама, шалама и неразумијевањем.

Данас, са 22 године, активно се залаже за већу едукацију и подршку особама с епилепсијом.

- Треба причати о томе од најмлађег узраста, у вртићима, школама, на факултетима. Људи морају имати више емпатије према онима који се боре с различитим изазовима. Епилепсија је специфичан начин живота. Нису само напади, то је промјена која утиче на цијело функционисање. Али то не дефинише нас. Ми смо много више од болести – рекла је она.

Како истиче, важно је да породице остану заједно, да не одустају и да се боре за праву терапију.

-Држите се, не одустајте. Није срамота тражити помоћ, није срамота бити другачији. Ја сам поносна на себе и свој пут  и желим да сви који пролазе кроз исто знају да нису сами - рекла је она.