Постоје тренуци у животу када човјек мисли да је дотакао дно - кад тама постане гушћа од мрака, а тишина гласнија од вриска. Тада, у наизглед безизлазним данима, долази нешто што расијече ту таму, као зрак сунца кроз густе облаке - рађа се дијете. Не само једно, већ многи нови животи знају доћи управо онда када је нада на измаку. И то није случајност, већ одговор живота на патњу.Овај пут,  испричаћу вам лично своју причу. Вама или себи? Свеједно. Можда ће некоме бити позитиван примјер, мени сигурно  прилика да дам мали дар онима који су за мене светиња и разлог за борбу.

Дајана, Сашка, Марија, Аница, Софија и Алексеј – то смо МИ! Нераскидива шесторка. Симбол велике љубави наших родитеља. Дајана - најстарија сестра и прва кћерка. Рођена  2004. Године. О њеном рођењу, наравно, не знам ништа, осим што сам могла чути из прича родитеља. Отворила је врата свима нама и родитељима додијелила улоге маме и тате. Кроз своје одрастање Дајана је сијала и у школи и у спорту, представљајући нама млађима модел учења, понашања и културе. Тако је и данас, кад је већ студент.  За три године,  живот почиње и за мене. 2007. године, у врућим љетним данима, на свијет долазим ја - Сашка. Са мном је све било много лакше јер је Дајана „пробила лед“. Никада нисам патила од недостатка пажње јер сам старијој сестри увијек била главна занимација. Данас сам средњошколка, карате је моја велика љубав. Са свега двије године и ја постајем старија сестра. Била сам сувише мала да бих се сјећала Маријиног рођења, али се њеног одрастања сигурно сјећам. Мама и тата се по први пут сусрећу са компликацијама јако малог дјетета. Марија је са само девет мјесеци имала операцију, родитељи забринути, у страху, али ипак успијевају пружити пажњу нама старијима . Никад се нисмо осјећали одбачено или усамљено. Мајка, исцрпљена и уморна, али ипак пуна љубави и воље да настави даље. Марија је данас једна снажна дјевојчица и дивна ученица. И заиста, знај, кад ти је најтеже, дјеца ти се рађала! Дјеца која су благослов, која храбре и пуне срца и кућу. Тако, 2013.г. добијам још једну млађу сестру, моју Аницу. С њеним рођењем враћају се осмијех и срећа, а испраћају страх и брига. Њеног рођења се у потпуности сјећам, дана када су је извели из породилишта: била је јако мала и тамна, а сада је слатка плава дјевојчица. Ко би рекао? Сјећам се и њених првих корака и ријечи, остали су дубоко урезани, вјероватно јер је била прва у чијим сам корацима и ријечима учествовала и ја. Но, нажалост, срећа је након неког периода мало утихнула. Дједова изненадна болест, његова борба са болешћу и на крају његов вјечни одлазак дубоко су потресли све нас. Поред оца и мајке, од малена смо осјећали љубав и снагу дједа и шире породице. Причали су нам приче из старина, и учили нас да памтимо и преносимо. Зато је туга била природна. Али и у тим тешким тренуцима,  рађа нам се опет  једно мало луче, као знак да живот иде даље. Рађа се наша Софка. Сјећам се јутра када су ме пробудили и рекли: добила си секу, а посебно сам запамтила осмијех и сјај у татиним очима након тешког периода. И Софија је већ порасла, са пет година постала је наш понос, балкански првак у каратеу.

Дајана и ја смо озбиљно схватиле дужност старијих сестара. Трудиле смо се да млађима будемо узор и примјер. Вољеле смо и улогу учитељице: неуморно објашњавале све школске задатке, смишљале игре и пустоловине, често би у игри пустиле млађе да побиједе јер нам је посебну срећу доносила њихова радост. Ипак,  једна је старија сестра, једна је заштитница и раме за плакање. За мене је посебна. Иако се још увијек  није остварила у улози родитеља, ја јој ту медаљу додјељујем. У многим тренуцима, била ми је и мама и тата, за причу и пружање помоћи, увијек расположена. Од ње сам научила како вољети, како поштовати и помагати. Због тога је за мене на првом мјесту. И тако...у пуном заносу љубави и среће, сазнајемо: постаћемо сестре једном малом принцу!  Прије четири године на свијет је дошао Алексеј, а рођен је истог датума као и Софија. Добити брата за рођендан, зар може нешто љепше? Он постаје центар пажње свих нас, мали мезимац. Плаве окице, плава коса, у плавом одијелцету... излази из породилишта ни не слутећи у каквом царству ће да одрасте. Рекавши царство, не мислим на богатство и материјалне ствари, већ на љубав, слогу и подршку коју пружа породица, посебно она која је бројна и пуна живота - вишечлана породица. У таквим породицама се учи дијељењу, стрпљењу и разумијевању још од раног дјетињства. Дјеца из таквих породица рано схвате да нису сами на свијету, да морају да брину једни о другима и да се радост множи када се дијели. То је непроцјењиво богатство које се не може купити новцем. То је и наша предност. Стојимо чврсто на својим ногама. Али, ми волимо и друге, имамо другаре, бавимо се фолклором, спортом, рецитујемо, недељом идемо на свету литургију да се помолимо и захвалимо за живот, здравље, срећу. За нашу богату породицу, јер и каже се да је богат онај који има Бога у себи. Карате је наша заједничка љубав. Окитили смо се бројним медаљама. Ипак, то нас не чини гордима. Једни другима преносимо љубав, вјеру и наду. Ми знамо ко смо. Ми смо одговор  на благослов: кад ти је најтеже, дјеца ти се рађала. Ми знамо чији смо. У Херцеговини се још чује : Дајана, Сашка, Марија, Аница, Софија Алексеј - Мирославови! И то је светиња. Поријекло. Породица. Наш српски идентитет, наше тло које не напуштамо.

Дјеца су више од потомства, она су симбол наде. Кад се роди дијете, не рађа се само једно биће. Рађа се могућност да свијет буде бољи, праведнији, ведрији. Дјеца нас уче да волимо безусловно, да вјерујемо опет, чак и када смо сломљени. Да снажимо себе и своју отаџбину. И зато, и кад је најтеже, није чудо што се дјеца рађају. То је најчистији облик отпора - тиха револуција живота против смрти, љубави против мржње. Можда не можемо увијек бирати околности у којима живимо, али можемо бирати да вјерујемо у живот. И када то чинимо, он нам одговара - рађа се дијете. И с њим нова снага, нова борба, нова нада.  Ми смо то осјетили, дај Боже свима!