Љето те 1995. је било вруће као и сада. Све је слутило на то да ће доћи до жешћих напада Хрватске на Крајину. Очекивало се, само је било питање када, а нејаки народ се до посљедњег уздао да је можда баш сутрашњи дан онај током којег ће одјекнути вијест о мирном рјешењу. Међутим, одјекнуло јесте, али да је у току "Олуја" и врло брзо након тога да је Крајина пала.

Здружена акција хрватске војске и полиције почела је 4. августа 1995, рано ујутро, уз одобрење тадашњег врха Хрватске, жестоким ударима на сјевер Далмације, Лику, Кордун и Банију, иако је простор Републике Српске Крајине био под заштитом Уједињених нација.

Дан касније хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији.

А како су изгледали дани непосредно пред "Олују" и да ли је ико могао и да замисли да ће по српски живаљ завршити онако како и јесте за "Глас" прича Јанко Велимировић, који је, како рече, избјеглица из Крајине и човјек који је добар дио живота посветио причајући о ономе шта је Хрватска тада спремила за Србе.

Понуде

- Људи су на огњиштима, као и иначе у то доба године, били посвећени пољопривредним пословима, али је све, с друге стране, лебдјело у ваздуху, посебно након операције "Бљесак". Постале су и сложеније борбе у БиХ, жешће је нападнута и Република Српска. Ојачале су борбе око Бихаћа, а претходно су биле и у Сребреници. Љето је било веома напето због свих тих догађаја, али и дипломатских активности да рат буде приведен крају - прича Велимировић.

Међународна заједница је ријешила да стави тачку на рат на простору бивше Југославије, а Фрањо Туђман је, како је рекао, одлучио да је Хрватска спремна да војно ријеши питање Крајине, не сачекавши да види шта ће се дешавати на политичком плану.

- Ми нисмо знали за Брионски састанак, ни за припреме, али су информације које су долазиле говориле да јача концентрација војних снага око Крајине. Били смо и у лошој ситуацију када је ријеч о међународном положају, јер је био укинут мандат УНПРОФОР-а, односно прешао је из неке активне заштите, мада се она као таква никада није ни показала на терену, у пасивно држање и формирање границе Хрватске у којој ће бити и Крајина. С друге стране причало се и о том плану Зе-4. Крајишко руководство је било оптуживано да не прихвата мировне приједлоге, а дубљом анализом плана долази се до закључка да је приједлог свеукупно био неповољан, а дјелимично је рјешавао питање положаја Срба у Хрватској у виду неке врсте шире аутономије - каже Велимировић, који је током тих дана био близак са крајишким руководством.

И војска је у данима пред "Олују" чекала шта ће бити.

- Очекивали су да ће се, ако до напада дође, у одбрану укључити и Република Српска и у то вријеме Југославија. Па и да ће и ако се деси неки напад, бити одбијен и проћи. Да неће бити на начин на који се завршило - присјећа се он.

Линија одбране је, каже, била дугачка, а Лика посебан проблем. Спој између Далмације и Кордуна. На Банији и Кордуну је ситуација била повољнија, посебно на Кордуну, који је био изузетно добро организован и није дозвољавао да дође до губитка територији.

- Ноћ пред "Олују" била је као и свака претходна. Ујутро у пет часова нас је све пробудила грмљавина артиљерије, која је тукла по дубини, по насељеним мјестима, а мање по линији фронта. Касније је употријебљена и авијација. Цијели дан је била артиљерија, ве-бе-ерови. У појединим дијеловима је наступила паника становништва, јер је напад био жесток. Свако је реаговао на свој начин да се заштити. Тамо гдје је војска била спремнија, прихватила је те нападе, али тамо гдје није, дошло је до продора пјешадијских јединица и тенковских. Свјесно су гранатирали по дубини да се дигну цивили и спреме за евентуалну евакуацију или "бјежанију", јер то изазива напуштање положаја од стране војске, а није било друге него оне домаће. Свако ко је био на линији је цијенио шта да ради. Велики дио је кренуо кући, спасавати породицу, тако да је дошло и до нарушавања линије фронта, што је Хрватима омогућило да лакше напредују. Тако је било - истакао је Велимировић.

Сеоба

Истовремено, додаје, трајала је снажна медијска кампања из Хрватске.

- Људи су слушали радио. Док су имали струју. Врло брзо је и тога нестало. Комплетан живот се од јутра промијенио за 180 степени. Ништа више није било исто као јуче - навео је он.

Становништво је, спонтано, кренуло ка истоку. Ка Републици Српској. Према зонама које су биле, колико-толико, заштићене.

- Не вјерујем да су људи размишљали да се трајно селе са огњишта, него само да ће се склонити док не прође тај главни удар и напад не буде заустављен, као што се и раније дешавало. Једино је до тада била "пала" западна Славонија - рекао је Велимировић.

И то је, остаје записано, пољуљало расположење народа.

 - Када су се видјели резултати хрватске војске на том подручју, све је то још ојачало неспокој, зебњу, страх код становништва да га исто чека и у Крајини. То је изазвало покретање. Прво спонтано, па организовано. Остали су само они који баш нису хтјели да иду или нису знали шта ће се догодити. И војска је реаговала на свој начин. Накратко су на појединим дијеловима прихватили напад, али је онда дошло до повлачења, посебно у далматинском подручју и Лици. Кордун и Банија су се још држали, али након неколико дана и Кордун је дошао у проблем када је пала Банија - истакао је он.

И Хрвати су калкулисали.

- Главни напад није ишао преко Кордуна, јер је био превише јак да буде савладан тако брзо, него су ишли заобилазницама, гдје су могли лакше проћи. Претходно су Хрвати рано ујутро ставили ван употребе и центре везе, тако да је комуникација између војске, односно нижих јединица и Главног штаба, била отежана. Готово да је није било. Свако је био препуштен себи да се сналази. Систем командовања се брзо распао - испричао је Велимировић.

И вријеме је полако утицало на све што је на крају довело до стварање те историјске колоне.

- Људи су већ били уморни, исцрпљени од рата, зависили и од хуманитарне помоћи, јер је владало сиромаштво, а и она је све слабије стизала. Све очи су биле упрте према Југославији, јер се тада још размишљало о тој земљи као гаранту опстанка у Крајини, што је и обећано. Људима је било доста свега и само су чекали шта ће се десити, а то је на крају било тако драстично. Није ни било превише избора. Медијска пропаганда, страх од Другог свјетског рата је дигао народ да не чека непријатеља на кућном прагу. Људи су узели шта су успјели. Кренуло је кретање. Нико то тако није планирао, али начин на који је Хрватска почела напад је био окидач. Ми смо на Кордуну држали линије и савјетовали људима да се склоне у подруме и да нема разлога за бјежанију. И зато се Кордун три дана није покренуо, за разлику од других крајева - свједочи Велимировић.

Све је то, каже 30 година послије, био сплет околности с циљем да буде завршен рат.

- Тражило се рјешење. Крајина је на неки начин жртвована због завршног циља, а то је да буду дефинисане територије унутар бивше Југославије, БиХ. Када је направљен план 51:49 у БиХ било је јасно, ко се с тим бавио, да је Крајина отписана. Да неће преживјети у облику у каквом је то хтјело ондашње политичко руководство. Туђману је било понуђено да бира између Крајине и Херцег-Босне. Пристао је да жртвује Херцег-Босну. У том шаху који је игран народ Крајине је најлошије прошао. Неповратно је већински исељен с тих простора и након 30 година нема ништа од повратка и враћања на огњишта. Она су пуста, али и други крајеви Хрватске, тако да је то Пирова побједа - закључио је Велимировић.

Етничко чишћење

Међународни суд правде је 2015. године операцију "Олуја" оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид, мада експерти тврде да је имала све карактеристике. Током "Олује" је убијено или нестало скоро 2.000 Срба, а око 220.000 протјерано из Републике Српске Крајине. Било је то највеће етничко чишћење у Европи послије Другог свјетског рата, чије су жртве биле 65 одсто цивили и то углавном старијег животног доба.

(Наставиће се)

Пише: Ведрана Кулага Симић