Град Источно Сарајево настаје деведесетих година, током рата. Конституисан је уз присуство Предсједника скупштина и извршних одбора српских општина Илијаш, Хаџићи, Илиџа, Вогошћа, Рајловац, Пале, Центар, Стари Град и Ново Сарајево. Првобитни назив града био је Српско Сарајево да би 2006. године добио садашњи назив Источно Сарајево. Назив Српско Сарајево је одлуком Уставног Суда БиХ проглашен неуставним и дискриминаторским према Бошњацима, Хрватима и осталим грађанима, који нису српске националности, па је одлуком Народне скупштине, град добио садашњи назив.

Деведесетих година дошло је до велике етничке расподјеле на српске и муслиманске односно хрватске дијелове. Током самог рата у Босни и Херцеговини, град је заузимао много већу територију од оне која му је припала по Дејтону. Тада су се у склопу града налазили Илиџа, Хаџићи, Илијаш и Вогошћа, као и нека од насељених мјеста самог града Сарајева. 

Град Источно Сарајево, тадашње Српско, био је од стратешког значаја за оснивање, одбрану и очување Републике Српске. С обзиром да се налази, у географском смислу, уз град Сарајево, град Српско Сарајево, ратних деведесетих било је кључна база и у војно-стратешком смислу. У прилог томе иде и чињеница да су кључне војне касарне са комплетним војним и техничким  садржајима биле стациониране на територији данашње општине Источно Ново Сарајево, тада Српско Ново Сарајево.

Једна од кључних бригада која се налазила у саставу Сарајевско-романијског корпуса ВРС, јесте Прва механизована бригада основана у тадашњој општини Српско Ново Сарајево. Прву мехенизовану бригаду, заправо је, у почетку, чинила група самоиницијативно организованих људи, да би их у мају 1992. године на Спомен парку на Врацима, постројио генерал Ратко Младић и на тај начин, званично, формирао 1. Сарајевску механизовану бригаду. 

Сарајевско-романијски корпус (СРК ВРС) је био један од пет корпуса Војске Републике Српске. Први командант корпуса је био генерал Станислав Галић, а касније је на ту дужност ступио генерал Драгомир Милошевић. Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске је основан одлуком Главног штаба (Генералштаба) Војске Републике Српске 22. маја 1992. године. У зависности од промјена у бројности војних снага, имао је највише 18.000 бораца, док је у просјеку бројао око 13.000 војника. По формацији, корпус је имао око 15.000 бораца. Република Српска обиљежава Дан одбране Сарајевско-романијског региона у Отаџбинском рату 16. јуна, када је 1992. почела офанзива тзв. АРБиХ на Сарајевско-романијску регију Републике Српске. СРК ВРС је у свом сталном саставу имао од 10 до 13 бригада.

Бригаде Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске су током Одбрамбено-отаџбинског рата изгубиле преко 6.000 српских бораца и цивилних жртава рата са подручја сарајевске регије. Дан бригада Војске Републике Српске са подручја бивших српских сарајевских општина Илијаша, Вогошће, Кошева, Илиџе, Рајловца и Хаџића се заједно обиљежава 21. маја.

У саставу Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске налазила се  Прва сарајевска механизована бригада која је основана и стационирана у тадашњем Српском Новом Сарајеву, у насељу Лукавица. 

Команда бригаде налазила се у некадашњој војној касарни Славиша Вајнер Чича, у Лукавици. Након ратних дејстава ова касарна претворена је у колективни центар, а данас служи као Студентски центар.

Дакле, тадашња општина Српско Ново Сарајево била је стратешки важна у ратним сукобима 1992 – 1995. године, с обзиром на то да су се на њеној територији налазиле кључне војне касарне са мноштвом војника и технике. 

Бригаде СРК ВРС

1. Сарајевска механизована бригада (Лукавица) Дан Прве сарајевске механизоване бригаде се обиљежава 20. маја код Централног крста Војничког гробља на Врацама;

2. Сарајевска лака пјешадијска бригада (Војковићи);

3. Сарајевска пјешадијска бригада (основана у периоду 1993/1994 од Кошевске, Рајловачке и Вогошћанске бригаде);

4. Сарајевска лака пјешадијска бригада (формирана од три лака батаљона са Пала, Праче и Јахорине);

1. Романијска пјешадијска бригада;

2. Романијска моторизована бригада (од новембра 1992. у саставу Дринског корпуса ВРС);

Кошевска лака бригада (од 1993/1994. у саставу 3. сарајевске бригаде);

Рајловачка бригада (од 1993/1994. у саставу 3. сарајевске бригаде);

Вогошћанска бригада (од 1993/1994. у саставу 3. сарајевске бригаде);

Илијашка пјешадијска бригада (Илијашка бригада је током Одбрамбено-отаџбинског рата изгубила више од 1.300 српских бораца, док су њих 450 остали ратни војни инвалиди);

Илиџанска пјешадијска бригада;

Игманска пјешадијска бригада (Хаџићи);

Рогатичка бригада (од новембра 1992. у саставу Дринског корпуса ВРС).

Приштабске јединице СРК ВРС

Батаљон војне полиције

Батаљон везе

Извиђачко-диверзантски одред "Бели вукови"

Мјешовити артиљеријски пук

 Лаки артиљеријски пук ПВ

 Инжињеријски пук

 Мјешовити противоклопни артиљеријски пук

 Санитетски батаљон

 Аутотранспортни батаљон

Прва сарајевска механизована бригада

Самосталне јединице СРК ВРС

- Српска гарда Илиџа

- Бели вукови

- Чета Петар Пандуревић је основана првом половином 1992. године и бројала је око 200 бораца. Чета је бранила положаје на планини Требевић, али је била активна и на другим ратиштима широм Републике Српске. Током Отаџбинског рата је изгубила 36 бораца, а 18 су били рањени.

Сарајево 1994. године

Ратна 1994. година у Сарајеву је почела мирно до мистериозног и трагичног 5. фебруара, када снажна експлозија убија 68 људи, а више од 150 рањава, на тржници Маркалe. Муслиманска страна је одмах оптужила Србе да су испалили 120 мм гранату са својих положаја. Српска страна је негирала умјешаност у бомбашки напад на тржницу. 

До сада, постоје двије верзије овог догађаја. Званичне усвојена, од стране УН-а, заснива се на наводно непристрасним балистичким подацима, да је граната испаљена са српских положаја, али највјероватније, случајно пала на тржницу. 

Друга верзија, према балистичким испитивањима руских стручњака, показује да граната није могла да уђе под таквим углом у тржницу са српских положаја, јер су Маркале окружене високим зградама. Према томе, долази се до закључка да је подметнута експлозивна направа, или је експлозија калибра 120 мм направљена од специјалног катапулта и испаљена са крова оближње зграде. 

У овом случају, експлозија на пијаци Маркале је ручни рад муслимана. 

А мотив за извршења таквих циничних злодјела против својих људи из муслиманског руководства је милом, или на преварантски начин, остварити војну интервенцију западних земаља на својој страни. Након фебруарске експлозије на Маркалама, УН је појачао притиске на Србе, приморавајући их на примирје, под неповољним условима. Нови командант "плавих шљемова" у Босни, генерал Мајкл Роуз затражио је повлачење тешког оружја око Сарајева у зони 20 км. Услиједили су притисци Уједињених нација те ултиматум од НАТО-а 9. фебруара.

Српско руководство је одбило захтјеве УН, због могућности да АРБиХ стекне предност у пјешадији, те промјени равнотежу снага на фронту.

Ситуација је ријешена уз учешће Русије, која је понудила да пошаље батаљон мировњака у Сарајево. То су Срби прихватили и 17. фебруара је почело повлачење тешког наоружања (све оружје, калибра 20 мм) од града. До 20. фебруара Сарајевско-романијски корпус је повукао више од половине тешког наоружања, тенкова и минобацача, који су били смјештени у посебним складиштима и стављени под контролу снага УН. Након повлачења српске артиљерије и тенкова, живот је постао мирнији. 

Српска артиљерија је гађала само познате циљеве у граду, који припадају било објектима тзв. АРБиХ или објекте војне и политичке важности. (што муслиманска страна користи за пропаганду у западним медијима).

Наставиће се...