Зашто Војска Републике Српске није заузела Сарајево од 1992. до 1995. године и тако добила рат? 

Недостатак политичке воље, непоклапање политике лидера Републике Српске и Београда, такође конфликти између политичког и војног руководства Републике Српске у посљедњој фази југословенског грађанског рата, те мањак војне силе за такву операцију су само неки од одговора на ово питање.

Дјелови 1. корпуса тзв. АРБиХ унутар града броје око 26.000 људи, још 33.000 са спољашње стране "прстена". Тако значајним муслиманским снагама насупрот стоји 13.500 војника Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске који држе положаје око града. Међутим, Срби су били знатно супериорнији у тешком наоружању, што је био кључ у рововским борбама. 

Муслиманска влада на челу са Алијом Изетбеговићем активно користи опсаду Сарајева као пропаганду о граду под  константном ватром граната и снајпера са, наравно, пренаглашеним, бројем жртава. Али, најгоре је да су борци тзв. АРБиХ били спремни на најстрашније злочине против сопственог народа, да би се испровоцирала војна операција НАТО-а против Срба. Генерали Мекензи и Мајкл Роуз, који су командовали снагама УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, истичу у својим мемоарима да случајеви гдје муслимански снајперисти пуцају на становнике Сарајева, а онда приписивају Србима, нису били ријетки. Исто се десило са првом (1994) и другом (1995) експлозијом на пијаци Маркале. Оба случаја су имали исти задатак, да се испровоцира војна интервенција НАТО снага.

Опсада Сарајева, која је, парадоксално, била много неповољнија за Србе, него за муслимане, јер је била централни догађај грађанског рата у Босни, који су преносили свјетски медији.

Срби су пред почетак сукоба прогласили главни град Сарајево, али не цијелу територију града. До посљедњег дана рата руководство Републике Српске позивало је на дијељење града дуж етничких линија, стављајући на линије разграничења трупе УН. Али муслиманско руководство се снажно противило, јер то не испуњава примарни циљ у рату, који треба да створи унитарну босанску државу, али са доминантном исламском заједницом.

Непрестано, током рата муслиманско руководство је позивало да је деблокада Сарајева један од приоритетних војних циљева тзв. АРБиХ. У прољеће 1995. године, градоначелник босанске престонице Купусовић Тарик, рекао је за стране дописнике да ће људи у Сарајеву дочекати четврту зиму под опсадом. У мају, Алија Изетбеговић изјављује да ће опсада Сарајева бити укинута, политичким или војним средствима до краја године.

План муслиманских војних лидера на разбијању опсаде, започео је у касно прољеће 1995. године. Главне карактеристике плана су требало да прекину оспаду из града према вањском обручу.

У првој фази плана, муслимански војници из 1. корпуса тзв. АРБиХ нападају спољни прстен опсаде на сјеверу и југу града. Главни циљ ових напада је дуж најважнијих линија комуникације српских снага: Илијаш-Вогошћа-Хаџићи-Пале-Лукавица-Илиџа и Пале-Трново-Калиновик. 

У другој фази планирано је да се створи широки и заштићени коридор Сарајева, са средњом Босном, приоритет је објезбиједити пут Високо-Илијаш-Вогошћа.

Средином маја 1. корпус тзв. АРБиХ производи велики број ''опипљивих'' напада на српске положаје око града. Истовремено, веома жестоке битке се воде на Дебелом брду - коти у југоисточном предграђу Сарајева, која доминира путем Лукавица-Пале.

Средином јуна, посматрачи УНПРОФОР-а извјештавају да се унутар и изван града концентришу велике снаге муслиманске војске. 13. јуна прес-секретар Уједињених нација за Босну, рекао је да на подручју између Високог и Брезе, сјеверозападно од Сарајева сконцентрисано 20.000-30.000 војника тзв. АРБиХ, те постављен велики број пољске болнице. Муслимани су покушали да ограниче кретање УН посматрача на локације гдје су њихове трупе, али је све већ постало јасно да тзв. АРБиХ планира да спроведе офанзиву без преседана у босанским ратним пропорцијама.

У југоистоку (на путу Пале-Лукавица) напад на унутрашњем прстену опсаде проводи 12. дивизија тзв. АРБиХ. Она се састоји од 101. моторизовне бригаде (дио Мојмила), 102. моторизована (Ступ), 105. моторизована (Кошево) 111. моторизована (Жуч), 112. моторизована (Рајловац), 115. брдска (Бистрик), 124. лака бригада ''Краљ Твртко'', 152. брдска бр. (Васин Хан) и 155. моторизована (Добриња), поред ових снага, пред почетак битке додате су још 141. и 143. лака бригада.

У јужном правцу (пут Сарајево-Трново-Калиновик) дјелује 14. дивизија тзв. АРБиХ, која се састоји од 104. моторизоване бригаде, 109. брдске, 123. и 131. бригаде које су пред почетак напада ојачане 145. и 146. лаком бригадом. Дијелови 4. корпуса на планини Трескавици ангажују 4. муслиманску бригаду, 444. брдску бр. 445. брдску бр. 447 бр. и 450. бригаду те извиђачко-диверзантски батаљон и 4. мјешовити артиљеријски пук.

У односу на офанзивно груписање тзв. АРБиХ, српске снаге око, и у главном граду БиХ, изгледају много скромније. Сарајевско-романијски корпус ВРС броји 13.500. бораца у девет бригада:

Сарајевско моторизована бригада (одговорна за сектор Грбавица-Лукавица)

Сарајевска лака бригада (Лукавица-сарајевски аеродром-Игман)

Сарајевска лака бригада (Вогошћа-Семизовац-Рајловац)

Сарајевска лака бригада (планина Чемерска-Илијаш)

Илијашка пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш)

Романијска пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш)

Илиџанска пјешадијска бригада (сарајевски аеродром-Неџарићи-Илиџа-Игман)

Пјешадијска бригада (Хаџићи-Игман).

Сјеверозападно од Трнова оперише једна крајишка бригада коју је послао 1. крајишки корпус Војске Републике Српске. Артиљеријску одбрану обезбјеђује 4. романијски мјешовити артиљеријски пук, те дио диверзантског одреда ''Бели вукови''.

У помоћ Сарајевско-романијском корпусу Војске Републике Српске је било још око 6.500 бораца: 

Код Калиновика је послано око 500 припадника елитног 65. заштитног моторизованог пука из Генералштаба ВРС, појачани са око 1500 бораца Херцеговачког корпуса. 

Уочи напада, муслиманска влада је прогласила стање повишене приправности, кроз муслиманске дијелове Босне је уведен полицијски час, а у Сарајеву су све продавнице привремено затворене. 

Битка је почела пред зору 15. јуна 1995. са муслиманским гранатирањем Илијаша, сјеверозападно од Сарајева. У сјеверном дијелу града 16. дивизија 1. корпуса тзв. АРБиХ одпочиње олују напада на српске положаје у брдима Чемерске са циљем пресјецања пута Семизовац-Олово, посматрачи УН тога дана броје 1.600 детонација из великих калибара. 

Исте вечери медији су почели да шире муслимаски проглас у коме Алија Изетбеговић изјављује да међународна заједница не чини ништа да спријечи катастрофу и да ће наредити да муслиманска војска пробије опсаду главног града.

Предсједник Републике Српске Радован Караџић реаговао је прилично мирно, он је рекао новинарима да је нова муслиманска офанзива посљедњи покушај да промјене ситуацију на фронтовима.

Нови представник Уније за мирно рјешавање, шведски дипломата Карл Билт је пун песимизма: ''У овом тренутку политички процес не постоји, сада имамо нову ескалацију рата''.

Дивизија 12. тзв. АРБиХ производи низ напада са ограниченим снагама на српске положаје, да би придобила што боље позиције за даљи развој операције. Три главна напада на покушају деблокаде града су кренула успјешно за муслиманске снаге: Пресјечен је пут Семизовац-Олово, Срби су помјерени са позиција на Чемерској, угрожени су путеви Сарајево-Трново и Пале-Лукавица.

Најважнији успјех почетне муслиманске офанзиве је био избијање на фрагмент пута Семизовац-Олово, на овај начин је пресјечена комуникација српских мјеста Илиџа, Хаџићи и Илијаш са остатком Српске.

Након муслиманског медијског охрабривања и позивања на деблокаду Сарајева пред офанзиву, до медијског мука и сажаљевања од цијелог свијета послије офанзиве.

Тако се и загребачки недељник ''Глобус'' у издању од 23. јуна 1995. на првим странама нашалио са насловом ''20.000 војника Армије Босне и Херцеговине, као резултат Велике сарајевске офанзиве, су успјели да ослободе само три мала села на Игману''.

Наставиће се...