Оптуженик је био велики човјек, преко 130 килограма, али у тежини своје туге и срама чинио се још већим. Погрбио се напријед у чврстом дрвеном наслону који га је једва држао, тихо јецајући док му је нога нервозно поскакивала испод стола. У првом реду међу посјетиоцима суђења сједила је његова супруга, изгледала је потресено. Просторија је била попут гробнице. Свједоци су благо говорили о толико болним догађајима да су многи изгубили присебност – започиње прича коју је 2009. године објавио Вашингтон пост.

Аутор приче „Џин Вајнгартен“, за коју ће касније добити Пулицерову награду, поставио је сљедећа питања: Шта се то догоди у људском мозгу да су широм свијета, иначе брижни родитељи пуни љубави, способни напросто заборавити на своје дијете у врућем ауту и оно умре? Заборављање дјеца на задњем сједишту застрашујућа је грешка. Ипак, да ли је то злочин?

Вајнгартен је на та питања одговорио након што је разговарао с 13 трагичара, родитеља који морају покушати да наставе живот са оним шта су учинили, као и са бројним стручњацима за "мозак" и психологију. Дијелове легендарног текста „Фатална расејаност“ преносимо у наставку.

Медицинска сестра плакала на свједочењу

Кад је болничка, медицинска сестра описивала како се оптуженик понашао након што га је полиција први пут довела, заплакала је. Био је готово кататоничан, сјетила се, чврсто затворених очију, љуљајући се напријед-назад, закључан у некој недокучивој приватној муци. Уопште није могао да проговори, све док медицинска сестра није сјела крај њега и ухватила га за руку. Тек тада се пацијент почео отварати, а оно што је рекао је да не жели никакав седатив, да не заслужује предах од боли, да жели све то да осјети, а затим и да умре.

Оптужен је за убиство. Ниједна битна чињеница није била спорна. Мајлс Харисон (49) био је љубазна особа, марљив пословни човјек, савјестан отац до тог дана прошлог љета – заокупљен проблемима на послу, позивима на мобилни – када је заборавио да остави сина Чејса у вртићу. Малишан је полако умирао, привезан за столицу у колима готово девет сати на паркингу у Херндону усред љетње врућине.

Била је то необјашњива и неопростива грешка, али да ли је то био злочин? То је било питање о којем ће одлучити судија. Суђење је потрајало три дана. Једна поред друге у задњем дијелу суднице сједиле су двије жене које су сатима путовале на суђење. За разлику од готово свих осталих на клупама за посјетиоце оне нису биле родице или пријатељице оптуженог.

У САД-у се овакве трагедије догађају 20-ак пута годишње

Кад се суђење завршило, Лин Балфур и Мери Парск отишле су тихо, не скрећући пажњу на себе. Нису жељеле да буду тамо, али осјећале су дужност како према оптуженику, тако, и на пуно сложенији начин, према себи. Било је то у најмању руку необично – троје људи заједно на једном мјесту који дијеле исту срцепарајућу историју. Све троје случајно су убили своју дјецу на идентичан, неразумљив начин.

„Смрт од хипертермије“ службено је објашњење. Кад се то догоди малој дјеци, чињенице су често исте... Иначе пун љубави и пажљив родитељ, једног је дана заузет или растресен, узнемирен или збуњен промјеном његове свакодневице и једноставно – заборави дијете у ауту. То се у Сједињеним Америчким Државама догађа 15 до 25 пута годишње, од прољећа, кроз љето до ране јесени.

Прије двије деценије то је било релативно ријетко. Али почетком деведесетих, стручњаци за сигурност аутомобила рекли су да предњи ваздушни јастуци на сувозачкој страни могу убити дјецу и препоручили су да се дјечије столице помјере на задње сједиште, а онда због још боље сигурности да се окрену ка сувозачком мјесту. Мало ко је предвидио страшне посљедице смањене видљивости дјетета. Ко им може замјерити, је ли? Каква то особа заборавља бебу?

То се може догодити свакоме

Испоставља се да то чине богати. И сиромашни и средња класа. То раде родитељи свих годишта. Мајке ће то учинити једнако вјероватно као и очеви. То се догађа хронично одсутним и фанатично организованим, факултетски образованим и маргинално писменим. У посљедњих 10 година то се догодило зубару. Поштанском службенику. Социјалном раднику. Полицајцу. Књиговођи. Војнику. Електричару. Протестантском свештенику. Будућем рабину. Медицинској сестри. Грађевинару. Догодило се то савјетнику за ментално здравље, факултетском професору и пица мајстору. Догодило се то педијатру. То се догодило ракетном научнику.

Прошле године то се догодило три пута у једном дану. Био је то најгори дан досад у најгорој години досад у феномену који не даје знак да јењава. Чињенице се у сваком случају мало разликују, али увијек постоји ужасан тренутак када родитељ схвати шта је учинио, често телефонским позивом супружника или старатеља. Након тога слиједи махнити спринт до аутомобила. Оно што тамо чека је најгора ствар на свијету.

Свака прича је језива на свој начин

Сваки случај има свој властити језиви потпис. Један је отац паркирао свој аутомобил уз терен локалног сајма и док је откривао тијело свог сина, одјекивала је весела музика и забава. Други мушкарац, желећи брзо да заврши свој живот, покушао је одузети пиштољ полицајцу на мјесту догађаја. Неколико људи – укључујући Мери Паркс из Блаксбурга – одвезло се са свог радног мјеста у вртић како би покупили дијете за које су мислили да су га оставили, а нису примјетили леш на задњем сједишту.

А затим ту је и пословни човјек из Чатануге у америчкој савезној држави Тенеси који мора живјети с овим – аларм с детектором покрета активирао се три пута у његовом аутомобилу који је био паркиран на врућини. Али кад би погледао не би видио икога како се мота око аутомобила. Зато је даљинским деактивирао аларм и мирно се вратио на посао.

Можда не постоји чин људског неуспијеха који у основи више преиспитује ставове нашег друштва о злочину, казни, правди и милосрђу. Према статистикама, у око 40 посто случајева, власти истражују доказе и утврђују да је смрт дјетета била ужасна несрећа – грешка у памћењу која доноси доживотну казну кривице далеко већу од било које коју судија или порота могу изрећи – и не подижу никакве оптужбе. У осталих 60 посто случајева, рашчлањујући у основи идентичне чињенице и примјењујући их на у основи идентичне законе, власти одлучују да је нехат био толико велик, а повреда толико тешка да се то мора назвати тешким кривичним дјелом и мора се стриктно спроводити.

Исти случајеви, различите пресуде

Само пет дана прије него што је Мајлс Харисон заборавио свог малишана на паркингу компаније Херндон у којој је радио, слично се догодило неколико стотина километара југоисточно. Након дуге смјене на послу, електричар из Портсмута у Видржинији, Ендрју Кулпепер, покупио је малишана од својих родитеља, одвезао се кући, ушао у кућу и потом заспао заборавивши да је дјечак у ауту, остављајући га да се до смрти пече испред дома.

Харисон је оптужен за кривично дјело. Кулпепер није. У оба случаја одлуку је донијела једна особа. У Харисоновом случају то је био Реј Морог, државни адвокат из Ферфекса. У интервјуу неколико дана након што је подигао оптужницу за убиство из нехата, Моро је објаснио своју одлуку: „Пуно се тога може рећи о обавези људи да заштите своју дјецу. Кад имате дјецу, имате одговорност. Врло сам чврст у одбрани дјечије сигурности“.

Морог и сам има двоје дјеце, у доби од 12 и 14 година. Упитали су га може ли замислити да се ово догоди њему. Чинило се да га је питање затекло. Прешао је на другу тему, а онда се, десет минута касније одлучио рећи: „Морам рећи да ми се то не би могло догодити. Ја сам пажљив отац“.

У Портсмуту је одлуку да се Кулпеперу не суди донио државни тужилац. Колико год смрт дјетета била трагична, сматрао је, полицијска истрага показала је да није било кривичног дјела јер није било намјере. Кулпепер се није безосјећајно коцкао са дјечијим животом – заборавио је да је дијете тамо.

- Било би једноставно у оваквом случају препустити одлуку пороти, али то није исправно - рекао је тужилац Мобли. Одговорност тужиоца је постизање правде, а не постизање неке врсте резултата. Мобли је и сам изгубио дијете. Његова ћерка је умрла од леукемије 1993. у доби од три године. Мобли тврди да се његова одлука темељи на закону, али има и искуство какав је осјећај изгубити дијете.

Дакле, након синовљеве смрти, Ендрју Кулпепер послат је кући да покуша да живи остатак свог живота с оним шта је учинио. Након смрти сина, Мајлса Харисона оптужили су га за тешко кривично дјело. Његове су фотографије излазиле у новинама и на телевизији. Унајмио је скупог адвоката. Обје су стране мјесецима градиле своје случајеве. Свједоци су окупљени и интервјуисани. Покушаји нагодбе нису успјели. Суђење је започело.

Након што је ослобођен, човјек се срушио

Суд је чуо како су Харисон и његова супруга били пар без дјеце у касним 40-има који очајнички желе постати родитељи. Причали су о својим трима посјетама Москви, сваки пут ишли су на напоран 10-сатни пут жељезницом до руских провинција. Тамо су у сиротишту успјели пронаћи и усвојити свог 18-мјесечног сина. Харисонова комшиница посвједочила је како је гледала како се нови отац забавља у дворишту са својим сином. Харисонова сестра свједочила је како је недјељама помагала своме брату и снаји да пронађу идеални вртић за дјечака, којем је била  потребна посебна пажња како би се опоравио од посљедица болних првих мјесеци живота.

Харисонова је мајка изјавила да је Мајлс био добар син и савршен отац пун љубави. Изненађена, али смирена, Харисонова супруга Керол описала је телефонски позив који јој је муж упутио одмах након што је открио шта је учинио, телефонски позив који је примила у аутобусу док се враћала кући с посла. Било је то, рекла је, неразумљиво вриштање. На крају је судија окружног суда у Ферфаксу пресудио да Мајлс Харисон није крив. Није било злочина, рекао је, позивајући се на идентичне правне разлоге које је Ерик Мобли навео као разлог што уопште није оптужио Ендрјуа Кулпепера.

Чувши пресуду Харисон је уздахнуо и зајецао, а затим покушао устати, али у том човјеку није остало ништа. Ноге су га издале и срушио се на кољена. Па ако то није убиство, шта је то? Несрећа?

- Не, то није најбоља ријеч. Кад кажемо несрећа, онда то звучи да се не може спријечити. А инцидент звучи тривијално. А ово није тривијална ствар - каже Марк Варшауер међународно признати стручњак за учење језика и технологију.

Видио људе око аутомобила, онда схватио да је то његов аутомобил

Варшауер је Фулбрајтов стипендиста специјализован за употребу лаптопова за описмењавање дјеце. У љето 2003. вратио се у своју канцеларију са ручка и затекао гомилу људи око аутомобила на паркингу. Полиција је разбила прозор. Тек кад се приближио, Варшауер је схватио да је то његов аутомобил. Тада је схватио да је тог јутра заборавио одвести свог 10-мјесечног сина Мајкија у вртић. Мајки је био мртав. Варшауер није оптужен за злочин, али мјесецима након тога размишљао је о самоубиству. Поступно је, каже, нагон спласнуо, али не и туга и осјећај кривице.

- Недостаје нам израз за ово - каже Варшауер и додаје како треба да разумијемо зашто се то догађа људима којима се догађа.

- Сјећање је машина и није беспријекорна. Наш свјесни ум даје важност стварима, али на ћелијском нивоу наше памћење то не чини. Ако сте способни заборавити свој мобилни потенцијално сте способни заборавити своје дијете - објашњава Дејвид Дајмонд, професор молекуларне физиологије и савјетник ветеранске болнице у Тампи.

Како мозак финкционише?

У свом истраживању бави се преплитањем емоција, стреса и памћења. Открио је да под неким околностима најсофистициранији дио нашег центра за обраду мисли може бити талац конкурентског меморијског састава, примитивног дијла мозга који је – дизајном старим попут диносауруса – непажљив, неаналитичан, глупав.

Дајмонд је стручњак за памћење са лошим сјећањем, онај који је недавно, док се возио до шопинг центра, схватио да његова унучица спава у задњем дијелу аутомобила. Сјетио се само зато што је његова супруга, која се возила поред њега, споменула бебу. Разумио је шта је могло да се деси да је био сам са дјететом.

Људски је мозак, каже Дајмонд, величанствен, али заправо је ријеч о уређају у којем новије и софистицираније структуре сједе изнад прототипа мозга који још користе ниже врсте. На врху уређаја налазе се најпаметнији и најпокретљивији дијелови, префронтални кортекс који размишља и анализира, те хипокампус који ствара и задржава наша непосредна сјећања. На дну се налазе базалне ганглије, готово идентичне мозгу гуштера, које контролишу добровољне, али једва свјесне акције.

Дајмонд каже да у ситуацијама које укључују познате, рутинске моторичке способности, људска животиња тера базалне ганглије у службу као својеврсни помоћни аутопилот. Кад наш префронтални кортекс и хипокампус планирају наш дан на путу до посла, неуке, али учинковите базалне ганглије управљају аутомобилом. Зато ћете понекад возити од тачке А до тачке Б без јасног сјећања на пут којим сте прошли, скретања које сте направили или пејзажа који сте видјели.

Обично, каже Дајмонд, ово делегирање дужности „дјелује лијепо, попут симфоније. Али понекад се претвори у „Увертиру из 1812“. „Тада топови преузимају и превладавају“, истиче Дајмонд.

Експериментално излажући пацове присутности мачака, а затим биљежећи промјене у мозгу глодара, Дајмонд је открио да стрес, било изненадан, било хроничан, може ослабити мождане центре, чинећи их осјетљивијим на малтретирање базалних ганглија. Видио је да се иста таква ствар догађа у случајевима које је пратио, укључујући смрт дјеце у аутомобилима.

- Чини се да је квалитет претходне родитељске његе неважан. Важни чиниоци који се непрестано појављују укључују комбинацију стреса, емоција, недостатка сна и промјене у рутини, при чему базалне ганглије покушавају учинити оно што би требало да учине, а свјесни ум је превише ослабљен да би могао одолети. Оно што се догађа је да се меморијски кругови у рањивом хипокампусу дословно бришу и поновно исписују, као код компјутерског програма. Ако се меморијски склоп не покрене поновно, на примјер ако дијете не заплаче или ако жена не спомене да је дијете на задњем сједишту, то може у потпуности нестати - закључује Дајмонд за Вашингтон Пост.