Нама који живимо у Европи у другој деценији XXI вијека чини се сасвим природним да возимо њемачке аутомобиле (или чешке, састављене од њемачких компоненти), саставни дио живота су нам постали јужнокорејски и јапански електронски уређаји, пијемо чешка и њемачка пива, једемо италијанске сиреве и тјестенину, месо које конзумирамо долази са јужноамеричких пашњака, рибу су уловили јапански рибари, воће долази из Шпаније и сјеверне Африке, обављамо финансијске трансакције користећи услуге америчких финансијских предузећа итд. Међутим до прије свега тридесетак година, све ово је било тешко замисливо за већину грађана Источне Европе, па чак и за већину грађана неких од данас високо развијених земаља свијета. Шта више, прије нешто више од два и по вијека практично у цијелом свијету ово је било непојмљиво, не толико због транспортних трошкова (још прије 2.000 година одвијала се трговина између Кине и Европе), већ прије свега због тога што је у владајућим круговима преовладавало мишљење како је увоз страних производа лош за земљу и како га директно или индиректно треба забранити, док је извоз добар и треба га подстицати. Такав став отјелотворен је у филозофској школи меркантилиста (у Британији су их звали и булионисти). Иако је из данашње перспективе лако критиковати такав став и политику треба истаћи да су меркантилисти биле све, само не необразовани и примитивни људи. Заправо, меркантилистичке ставове су дјелили неки од најумнијих људи тог доба, као што су Томас Мун (Thomas Mun,1571-1641) аутор термина платни биланс, књижевник Данијел Дефо (Daniel Defoe, 1659-1731) аутор Робинсона Крусоа, Гуливерових путовања и многи други. Меркатилистичка увјерења су толико била укорјењена у главама тадашњих умних људи да се ни Адам Смит (Adam Smith) није усудио да директно нападне меркантилистичку праксу коју је Британија до тада обилато упражњавала већ је радије истицао да се ради о превазиђеној теорији.
Идеје раних меркантилиста сажете су у сљедећем Муновом ретку из његовог најпознатијег дијела Енглеско богаћење кроз спољну трговину (Englands Treasure by Foreign Trade, изашла из штампе 1664.):
„Мада краљевство може да буде обогаћено даровима које прима, или куповином код других држава, све су то ствари несигурне и од малог значаја када се десе. Због тога је уобичајно средство повећања нашег богатства и ризнице спољна трговина при чему увијек морамо да се држимо овога правила: да у току године странцима по вриједности више продамо него што од њих трошимо. Јер…онај дио нашег стока који нам није враћен трговачком робом мора неизоставно бити враћен кући у ризницу…“
Зашто су сви ови људи вјеровали у идеју да је потребно и могуће богатити се на штету својих трговинских партнера? Меркантилизам се развија у Европи почетком и средином XVI вијека, у доба настанка централизованих „националних“ држава које ће остати основни субјекти међународних односа, све до дана данашњег. То је период када ригидан феудалистички систем базиран на малим посједима и насљедној аристократији, полако губи битку пред уједињујућом снагом заједничког тржишта пријеко потребног новонасталим манифактуристима (претечама индустријалаца), богатим трговачким градским центрима, новој класи предузетника који се енормно богате експолатацијом богатства колонија и другим представницима настајуће буржуазије. У тим околностима долази до формирања нација и до централизације власти у рукама апсолутистички настројених владара од којих многи себе сматрају и просвећеним, те позваним да просвете и обогате своје поданике. Заправо, у таквим условима основни извор трговинских предности је реално и била способност државе да обезбиједи повољан привредни амбијент или да се чак активно укључи у развој привреде, што је подразумијевало ослобађање од феудалних намета, смањивање цеховских стега, уз истовремено успостављање општих стандарда квалитета, изградњу инфраструктуре, оснивање прекоморских компанија са статусом монополиста, чак и давање националних пензија и признања успјешним трговцима итд. У исто вријеме, владарима је требало све више новца за финансирање далеких освајачких ратова, изградњу копнених и ријечних саобраћајница, изградњу импресивних резиденцијалних објеката којима су потврђивали и величали своју власт итд. Може се рећи да су такве околности продуковале појаву меркантилизма, те да су се меркантилисти појавили као учени људи који су помагали владарима да истовремено постигну оба циља (развој привреде и пуњење државне касе). Најпознатији меркантилисти били су француски министар финансија Жан Батист Колбер (Jean Baptiste Kolber, владао 1665-1683), те први британски премијер Роберт Волпул (Robert Walpole, владао 1721-1742). Оба су сматрали својеврсним чудотворцима и уживали су статус сличан ономе који данас уживају Бил Гејтс и Стив Џобс. Већ у овој фази развијеног меркантализма објашњење за потребу подстицања извоза и ограничавања увоза, било је нешто сложеније од свођења трговине на игру нултог збира. Заправо, објашњење које је нпр. понудио Волпул: „Јасно је да ништа толико не доприноси јавном благостању као извоз мануфактурних производа и увoз страних сировина“, ближе је идеји и пракси незреле индустрије него „класичним“ стварањима меркантилизма представљеним у већини свјетских уџбеника економије.
Први филозоф (у том тренутку није постајала економија, па ни економисти) који је дао темељну критику меркантилистичких стајалишта био је британски учењак шкотских коријена Дејвид Хјум. Иако је Хјумова критика доста дубља, до данашњег дана она је остала утјелотворена у ономе што је Хјум назвао механизмом кретања цијена зачина (price specie flow mechanisam). Величина ума Дејвида Хјума може се разазнати и по томе што је овај механизам у основи функционисања бројних оквира монетарне политике (базираних на фиксном девизном курсу), све до данашњег дана укључујући и оквир монетарне политике у Босни и Херцеговони у задњих дведесет година (валутни одбор). Филозофска конструкција којом је Хјум побијао аргументе меркантлиста своди се на неку верзију про-кванитативне теорије новца. Заправо, Хјум је тврдио да прилив племенитих метала (у то доба јединог новца) у земљу води инфлацији у тој земљи (раст понуде новца уз непромјењене стокове добара), док одлив племенитих метала води дефлацији (смањење новчане масе уз непромјењене остале факторе). Тиме се погоршава конкурентски положај прве земље, док се друге побољшава и долази до аутоматског уравнотежења трговинског рачуна. Иако је на овај начин Хјум побио меркантилистичку логику како је неоходно гомилати залиха пламенитих метала, он није понудио и цијеловиту теорију која би објаснила добит од трговине, чиме ће пропустити да уђе у историју као отац економске науке. Ипак, тај статус ће припасти његовом савременику и блиском пријатељу Адаму Смиту.
Ипак, прије него се дотакнемо Смита ред је да још понешто кажемо о животу Дејвида Хјума, као једном од двојице директних Смитових претеча, једном од најзначајнијих представника шкотских просветитеља, људи, који су заправо и „измислили“ економију као науку.
Дејвид Хјум је током свог релативно кратког животног вијека остао упамћен као човјек који је имао велики утицај на своје савременике, али и утицајне филозофе у вијековима који долазе као што су Смит, Кант и Џон Стујарт Мил.
Рођен је у добростојећој породици у Единбургу 1711. као другорођено дијете. Отац му је био адвокат Јозеф Хоме, а мајка пламкиња Катарина Фалконер од Најнвелса (Katherine Falconer of Ninewells). Након очеве смрти 1713. године, Дејвида подиже мајка. Уписао је студије права на Универзитету у Единбургу са свега дванаест година (1723. године), што у то доба није предствљало такву ријеткост као данас. Упркос чињеници да их је уписао тако рано, студије права заправо никада није завршио.
Умјесто тога, са шестанест година, почео је озбиљније да се бави изучавањем филозофије. Године 1729. и званично напушта студије права и почиње да пише своје ремек-дијело, „Тезе о људској природи“. За стварање овог дијела Хјуму је требало осам година током којих је доживио нервни слом, окушао се као трговац у Бристулу у Енглеској и на крају отишао у Француску гдје се посветио студијама филозофије. Године 1737. враћа се у Лондон како би објавио Тезе. Прво издање је изашло из штампе 1739. године када је Хјуму било свега 29 година. Ипак, за економисте су важније његова каснија дијела: Политички дискурси (Political Discourses) из 1752. године, који је инкорпориран у Есеје о моралу, литератури и политици (Essays Moral, Literary and Political) из 1758. године. Још 1752. године уочио је да каматне стопе зависе од тражње за новцем и понуде штедње (у дијелу О новцу, 1752.), док је 1758. године у дијелу О драгоцјености трговине (Of the Jealousy of Trade) нагласио да трговина није игра са нултим исходом, већ да се њоме богате сви учесници.
И поред тога што су га још саременици у Енглеској и Француској признавали за једног од најизузетнијих живих филозофа његова кандидатура из 1744. године за професора морала на Универзитету у Единбургу је одбачена будући да црквена лица сумњала у његову побожност. Ништа боље није прошао ни 1751. године када се кандидовао за професора моралне филозофије на Универзитету у Глазгову.
Године 1752. постаје библиотекар у Адвокатској библиотеци у Единбургу, за релативно скромну плату, али се радило о престижној позицији будући да је већина шкотских просветитеља своја истраживања вршила управо у овој библиотеци која је била једна од највећих у Британији, и уопште, у свијету. Као библиотекар имао је довољно времена и извора да се посвети науци.
Хјум је умро у Единбургу 1776. године (исте године када ће Адам Смит објавити Богатсво народа) као атеиста. Пред смрт је повјерио Смиту да објави још два његова дјела, што богобојажљиви и несигурни Смит никада није учинио, па су ова дијела на крају објављена без имена аутора.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Аутор: Марко Ђого
