Најбољи кошаркаш и тенисер на свијету су Срби.

Говори то ових дана поносно већина припадника овог напаћеног балканског, или, како то Новак у једном од интервјуа након освајања Ролан Гароса рече - небеског народа.

- Мислим да људи морају схватити да смо ми стварно богомдан народ. Не кажемо без везе да смо небески народ, стварно јесмо. Имамо генијалне људе, поготово младе људе. И треба сви колективно да се усредоточимо на мир, на заједништво, на подршку. Има пуно раздора, много има раздвајања од политике, чак и у спорту. Ја се некако надам да спорт као једна грана друштва може охрабрити људе да се уједине - испалио је Ђоковић, власник 23 гренд слем титуле и најбољи тенисер на свијету свих времена.

Изазвао је тим ријечима хистерију у аутошовинистичким круговима који одавно сикћу због његових изјава, порука подршке литијама, народу на Косову и Метохији, сталног истицања ко је и одакле долази... Утисак је да се Новак у посљедњих неколико година мало "распиштољио" са оваквим видом изјава. И док једни мисле да је једноставно схватио да нема више разлога да се било коме додворава или глуми политичку коректност, други тврде да је он одувијек такав, али да сада овакве изјаве просто другачије одзвањају.

А онда је, само дан након што је Новак ушао у тениску историју, титулу у НБА лиги са Денвер Нагетсима освојио Никола Јокић и пред новинарима из цијелог свијета ефектно поентирао: "Да, баш је добар тренутак да будеш Србин".

Није се двоструки МВП лиге и МВП овогодишњег финала досад истицао изјавама у којима потенцира своје поријекло и земљу из које долази. Напротив, почесто је чинио супротно, нервирајући сународнике због калкулисања на тему играња за национални тим. Није познато ни да ли ће овог љета заиграти на Свјетском првенству за Србију, али то овог јуна и није толико битно.

- Никола Јокић, човјек који је мојој струји антиенбеаовца донио и посљедњи аргумент у вишедеценијској полемици коју водимо у нашој раји, освојио је НБА прстен, са екипом у којој је био спиритус мовенс, екипом којој то никада прије њега није успјело, и тиме је постао првак свијета. То му је пошло за руком не зато што је окретан, експлозиван, агресиван, јак, прецизан и брз, него зато што има машту - записао је прије три дана Др Неле Карајлић, музичар, писац, спортски експерт и надреалиста.

Да ли је само машта оно што Ђоковића и Јокића чини другачијим од конкуренције? Или има и до талента, поријекла, генетских предиспозиција, одрицања, вољног момента?

- То је комбинација свега наведеног - рећи ће саговорници "Гласа Српске" које су позвали да из различитих углова дају одговор на питање како је могуће да из земље која нема ни седам милиона становника долазе два најбоља играча у тако популарним и масовним спортовима као што су кошарка и тенис.

Професор на Факултету физичког васпитања у Бањалуци Душко Лепир истиче да је за успјех спортиста важно неколико елемената. Поред генетских предиспозиција, талента, важни су свакако додатно усавршавање као и ментална припрема.

- Читава регија је веома талентована и генетски предодређена за бављење спортом. Запад је, чини се, уљуљкан у лагодан живот и задовољан својим богатством, а ми на Балкану желимо да се и даље доказујемо у различитим областима. У умјетности и науци нам је све теже да се пробијемо, док у спорту имамо традицију добрих резултата. Иако спорт постаје све захтјевнији, очигледно је да млађи нараштаји имају квалитетне идоле на које могу да се угледају. Зато не чуди да Србија има Новака Ђоковића, Николу Јокића, Хрватска Луку Модрића или Словенци Луку Дончића. Не треба се заваравати, за успјех у спорту је потребно пуно одрицања и рада, али, генерално, спортисти са ових простора имају предиспозиције за успјех, а до њега је потребно пуно квалитетног рада. Уз то, на нашим просторима је често присутан и инат који их тјера напријед да покажу и докажу да могу да остваре врхунске резултате - истакао је Лепир.

Иако су темпераментом потпуно различити, Никола Јокић и Новак Ђоковић имају шампионску црту. У кључним моментима извлаче најбоље и у већини случајева не подлијежу притиску. О менталној снази најбоље говори податак да Ђоковић на Ролан Гаросу није имао ниједну изнуђену грешку у тај-брејку, док је Јокић у плеј-офу НБА лиге, иако није форсирао шут, имао најбоље бројке.

- Постоји истраживање о неуролошкој компоненти, гдје се гледа како појединци реагују у важним ситуацијама. Очигледно је да се код Јокића и Ђоковића подигне хормонални статус и да они у тим тренуцима остану фокусирани. Сигурно је да они имају предиспозиције за то, али оне могу додатно да се усаврше. То се посебно види код Ђоковића који озбиљно ради на том сегменту. Упражњава медитацију, покушава да остане максимално фокусиран. Настоји да у тим ситуацијама извлачи све најбоље из своје игре и ментално је веома јак. На другој страни, Јокић у колективном спорту поред тог осјећаја за кошарку очигледно зна како да направи квалитетан тим од саиграча, проналази најбоља рјешења и очито екипи доноси додатну сигурност - додаје Лепир.

Фото: glassrpske.com

Професор филозофије у пензији Јово Радош нуди нешто другачији поглед на спортски феномен Николе Јокића и Новака Ђоковића и истиче да је ту потребно, прије свега, имати разрађену филозофију живота.

- У питању је баланс, односно да човек буде, као што је говорио апостол Павле, "тело, душа и дух". Потребна је равнотежа и хармонија између те три ствари. Потребна је воља, а она је уз таленат најважнија. Свако може направити планове и систем исхране, али чврсту вољу не може да има свако - каже Радош.

И он указује на фактор ината.

- Морамо имати на уму да људи из мањих средина желе да се докажу, а ми Срби увек желимо да покажемо да смо посебни. Наши стари су војевали у ратовима и биткама. Данас доминирамо на спортском пољу и то у светским оквирима - процјењује Радош.

"А чему се тачно радујемо", питали су протеклих дана хејтери на друштвеним мрежама тврдећи да не могу да се поистовјећују са успјесима Јокића и Ђоковића јер од њихових резултата "нико не може да живи боље". На питање да ли су успјеси Јокића и Ђоковића само њихови или свих Срба, писац Мухарем Баздуљ одговара да "на неком најелементарнијем нивоу, то јесу успјеси њих двојице", али да "као што сваки навијач било клуба, било репрезентације партиципира и у срећи због побједе и у тузи због пораза, тако је и њихов успјех истовремено и успјех свих оних који се тим успјесима радују, а у то спада огромна већина Срба".

- Јако ми је иритантан типични цинични коментар типа: "А чему се тачно радујете?" Уосталом, свака радост је добродошла, без обзира на разлог. А људи овдје врло добро и лијепо осјећају да је величанствени свјетски успјех направио неко њихов. Ђоковић и Јокић су у много чему различити, али је једна од њихових сличности врло природан и нормалан патриотизам. Нема ни код једног од њих ни трага шовинизма, али нема такође ни неке "анационалне" оријентације коју код њих појединци очигледно прижељкују. Обојица и менталитетски имају неке типичне српске црте. Е сада, наравно, тенис је индивидуални, а кошарка тимски спорт. У кошарци су Срби једна од доминантнијих нација већ деценијама, најприје кроз Југославију, наравно, а сада као Србија, док до Ђоковића Србија није имала тенисера из самог највишег глобалног врха. Али у једној америчкој екипи Јокић је толико доминантан, скоро као ономад Дирк Новицки, па је и успјех тима Денвера индивидуално првенствено Јокићев успјех. Имајући у виду колико се Срби широм свијета "ложе" на ову двојицу људи, то је успјех у којем сви донекле учествују - каже Баздуљ.

Колико изјаве типа: "Добар је тренутак да будете Србин", или поруке типа: "Косово је Србија", на Ролан Гаросу имају ефекта на унутрашњем, али и на спољном плану и да ли могу да мијењају западну свијест о Србима, Балкану и Балканцима, пластично није могуће доказати, али неки примјери говоре да одређени утицај постоји.

- На спољном плану овакве изјаве дефинитивно јесу нека врста демонстрације српске "меке моћи". Имамо ли у виду да су Србија и српски идентитет посљедњих деценија у западној популарној култури знали бити сатанизовани, ово је свакако добар примјер промјене парадигме. Из перспективе фанова врхунског спорта, Србија се кроз фигуре Ђоковића и Јокића испоставља као јако кул земља, земља која има дупло мање становника од Лагоса, примјера ради, једног града у Нигерији, а из ње су стигли чак двојица спортиста који су покорили свијет. И важно је рећи, ни Јокић ни Ђоковић "не плешу само једно љето". Њихова вриједност је већ дијахронијска, не само синхронијска - напомиње Баздуљ.

Ни чињеница да су најбољи на свијету, свако у својој области, није довољна појединим важним свјетским медијима да их не омаловажавају. Много чешће се то дешава у случају Ђоковића, а посљедњи примјер је прилично срамотан текст из британског "Гардијана", објављен дан након Новаковог тријумфа у Паризу.

- Мислим да је то посљедица ове поменуте доскорашње сатанизације Срба и Србије. Пазите, то се све дешава у предвечерје Вимблдона, који је, је ли, најважнији догађај године унутар тзв. бијелог спорта, господске и аристократске енглеске разбибриге, а тим племенитим спортом не влада неки њихов манекен, него влада некакав ирационални Србин који их све, већ двоцифрен број година, једе за доручак. И неки коментари на рачун Јокића нису до краја лишени тог антисрпства. Али опет, има та ситница да му, рецимо, Барак Обама искрено и поштено честита преко "Твитера", а име му напише исправно, све са завршним африкатом, све са "квачицом" изнад "меког ћ". Знајући колико често и такозвани експерти наша имена скоро програмски погрешно пишу, ово је једна од тих ствари гдје човјек скоро мора да буде поносан на нашег сународника и земљака који нам, скоро и нехотице, свима враћа достојанство - закључује Мухарем Баздуљ.

Пише: Жарко Марковић