Драган Стијаковић је као дјечак преживио покољ у Мотикама 7. фебруара 1942. године, спасивши се тако што се сакрио испод кревета. Из свог скровишта гледао је како усташе бајонетима, једног по једног, убијају чланове његове породице.

Иако је преживио, како је касније свједочио, дио њега заувијек је остао у тој соби. Његова потресна исповијест није само свједочанство о злочинима Независне Државе Хрватске, већ и дубоко сјећање на бол, губитак и тишину која је наступила након смрти најмилијих.

- Тог 7. фебруара око 7.00 сати ујутру усташе су поклале 22 члана моје фамилије. Чуо сам керове да лају, погледао сам кроз прозор и видио сам усташе у униформи. Испред њих на пртини су била моја два брата. Завукао сам се одмах под кревет који је био у соби - испричао је Стијаковић за књигу Лазара Лукајића "Фратри и усташе кољу".

Он наводи да је у соби од петнаестак метара квадратних било њих укупно деветоро, а остали су били ван куће.

- Док сам се скривао под кревет, у соби је настала пометња. Сва чељад су била на ногама. Неки су ходали по соби, а неки скамењено стајали. Ја сам се све дубље завлачио под онизак и поширок дрвени кревет и намјештао тако да могу да видим шта ће се десити у соби, а да мене нико не види. Дјелимично су ме заклањале и неке старудије под креветом - прича Стијаковић.

Према његовим ријечима, недуго након што се почео скривати, у собу је ушао млад плавокос усташа, косе му је вирила испод капе.

- Он мене не види. У рукама држи пушку на готовс, а на пушци бајонет. Пред њим је стајала моја мајка Зорка. Усташа за тренутак застаде на прагу, не говорећи ни ријечи нити правећи какву гримасу, само кратко погледа лијево-десно, пређе преко прага и гурну врх бајонета мојој мајци у груди, код лијеве дојке.

Потом пушку, коју је држао објема рукама, повуче према себи. Видим како из мајчиног тијела излази крвав бајонет. Мајка остаде кратко да тако стоји, а крв јој цури низ хаљине. Није рекла ни ријечи. И усташа стоји поред ње. Закратко. Потом се мајка стропошта на под - сјећа се Стијаковић.

Он прича да је, кад је већ била пала, усташа бајонетом мајку убо у главу, испод лијевог ока.

- Није погодио око. Мајка није пустила, ни гласа. Остала је да лежи на поду. Крв се пробијала кроз хаљине и разливала по поду. Остала чељад у соби, преплашена као овце кад вук уђе међу њих па коље једну по једну, скамењено су стајала и гледала шта усташа ради. Он не проговара ни ријечи, не отвара уста, не прави гримасе. Не жури, већ мирно, хладнокрвно прекорачи преко мајке, па поче да набада једно по једно чељаде, као да вилама набада навиљке сијена - казује Стијаковић.

Он прича да се усташа уопште није сагињао, што је њега можда и спасило. "Није ме открио под креветом. Ја видим доњи дио његовог тијела како се креће по соби, али се не мичем. Не могу ни да се мрднем. Као да сам укочен, скамењен. Све видим и све знам, али не могу ниједним дијелом тијела да мрднем", сјећа се Стијаковић.

Стијаковић наводи да му је тијело било обамрло, а разум и чула живи. "И осјећања су утрнула. Не бојим се, не узбуђујем се. Нисам се бојао да ће ме заклати. Страх је нестао. Дакле, само тај један усташа искасапио је за кратко вријеме с бајонетом на пушци осморо наше чељади у соби. Он није никог клао, нити је у рукама имао шта друго, осим пушке с бајонетом на који је само набадао једно по једно", свједочи Стијаковић.

За све то вријеме, наводи он, други усташа је само стајао на вратима собе, на прагу и гледао како његов друг боде.

- Нису ни ријечи међусобно измијенили. Оба су ћутала као нијеми. Да је рекао да изађем и станем пред њега, пред бајонет, да ме прободе, ја бих то мирно и без страха урадио. Чудан је то и несхватљив осјећај. А ја сам то, проживио - истиче Стијаковић.

Међутим, прича Стијаковић, касније је све то доживљавао и преживљавао на један други начин, са пуно бола, патње, страха.

- Гледао сам како усташе пробадају ножем моје најближе и најмилије. Ја не могу описати стање у тој малој соби у којој је 7. фебруара 1942. године било десеторо мртве или рањене чељади и нас двоје здраве дјеце. Нарочито је по њиховим реакцијама тешко схватити и описати шта су они свјесно осјећали у души, тако полуживи - наводи Стијаковић.

Он истиче да ни у филмовима страве и ужаса, које је касније гледао, никада није видио такву ужасну сцену јер му и најужасније изгледају блиједо у односу на стварни, опипљиви ужас у тој малој соби у Мотикама.

- Ја то не могу описати ни зато што свих протеклих 60 година од тога бјежим, као и сада док ово говорим. Због тога ја овај ужас нисам ником детаљно ни испричао нити сам га записао. Ја не могу и нећу да се сјећам те собе и појединости у њој. Сјећањем само прелетим по њој, па бјежим. И ово казивање за мене је јако тешко. Ипак, чиним то због њих - каже Стијаковић.