Ко је без гријеха, нека први баци камен.
Опрасмо ли руке?
Умирисмо ли савјест?
Разапесмо ли џелата над жртвом?
Хоће ли сад све бити добро?
Можемо се вратити у оклоп сопственог лицемерја, сад кад смо ријешили узрок посљедичне трагедије?
Дјеца нам се више неће убијати?
Тек ће, даме и господо.
Тек ће!
Убијаће се и убијаћемо се, све док захтјевамо линч појединца, а игноришемо колективну одговорност.
Да и радник са пумпе је жртва.
Жртва једног накарадног система, поремећених принципа и лажних начела.
Система који је одгојио генерације које не знају ништа друго него да мрзе и презиру.
Система који захтјева супериорност над физички и интелектуално инфериорнијим.
Система Кристијана и Кије, лажних осмијеха и лажних идола, инстант вјерника, филтера који бришу боре са лица избораног карактера.
Система који је убио Младена.
Система који је убио нас.
Опрости нам драги дјечаче, не знамо шта радимо.
Умјесто молитве и епитафа оставићу пјесму, нека нам буде на наук...
Гдје смо сад
Залутали у кругу
Да плаћамо туђе
А другима остављамо
Грешке наше
По ком то двору
И која господа
Ће авети ових да се плаше
За чије идеале живимо
Кад ликујемо и бринемо
Утробе других да парамо
И главе да им скинемо
Пред ким се молимо
И ничице падамо
Чијој се вољи безвољни надамо
Како путем да идемо
А ни стопа немамо
Што о добру дријемамо
Кад зло злом спремамо
У претке се кунемо
Ни гроба им не знамо
Братом се братимо
Од погледа му презамо
Кад у прса се бусамо
И у образ кунемо
Зашто не цвјетамо
Већ навек трунемо...
Пише: Давор Цицовић