Прошло је тридесет година откако је 19. децембра 1991. основана Република Српска Крајина и усвојен њен устав.

Крајина је нестала четири године касније у етничком чишћењу хрватске војске током операција „Бљесак“ и „Олуја“. Данас је Крајина идеја која је испунила историјску мисију, јер се 1991. није поновила 1941.

Република Српска Крајина настала је уједињењем неколико Српских аутономних области (САО), које су на територији Хрватске оснивали Срби који су, након доласка на власт Хрватске демократске заједнице и усвајања новог хрватског устава, од државотворног народа постали национална мањина.

Идеја Крајине – одбрана слободе на глобалном нивоу

Од средњег вијека до данашњих дана, Крајина је имала само један задатак – одбрану хришћанске цивилизације, одбрана права на живот и слободу, наводи члан креативног тима удружења „Слободна Крајина“ Миодраг Муникравић.

- Крајина је од 1991. до 1995. нанела први пораз евроатлантизму у историјским моментима када је он био најјачи, а Србија и Русија најслабије. На тај начин, Крајина је за пет година одложила напад НАТО-а на Србију и Русију, који угрожава хришћанство, исто као и неоосманизам - каже он.

Крајина је тако, у тих пет година испунила своју историјску мисију.

То што је Крајина 1995. нестала у пламену, према ријечима саговорника "Спутњика", боље је, јер је постала идеја, а није пуки државни провизоријум.

- Крајина ће, као и некада, настати из пепела, изненада, уз помоћ Божје промисли. Крајина је периодично настајала и нестајала, појављивала се изненада. Појавила се, рецимо у великом рату против Наполеона, са петнаест кључних генерала, Крајишника. Крајина периодично настаје тамо гдје је потребно и увијек има само једну једину улогу, а то је одбрана крста - објашњава саговорник "Спутњика".

Муникравић је, како каже, убијеђен да ће се Крајина поново појавити, али овај пут као „глобална Крајина“, с обзиром да живимо у глобалном свијету у коме ће се водити борба за право на живот и слободу.

Крајина живи док има Крајишника

Свети Никола 1991. је дан када су се три аутономне области које су прогласили Срби из Хрватске (САО Крајина, САО Западна Славонија и САО Славонија, Барања и Западни Срем) ујединиле и прогласиле независност и сувереност.

Уједињење ове три области било је тек епизода у грађанском рату који је на простору бивше Југославије почео отцјепљењем Словеније, а разбуктао се побједом хрватских националиста на изборима одржаним у априлу и мају 1990, чиме је отворен пут за спровођење антисрпске кампање у Хрватској чији је циљ био минимизирање улоге српског народа у Хрватској.

Неуважавање амандмана представника српског народа на нацрт новог хрватског устава, водило је ка стварању Заједнице општина Северне Далмације и Лике јуна 1990, затим до усвајања Декларације о суверености и аутономији српског народа у Србу 25. јула и одлуке о расписивању референдума о културној аутономији Срба у Хрватској, који је одржан од 19. августа до 2. септембра.

Хрватске власти покушавају да спријече референдум, а Срби постављају барикаде. У хрватској јавности овај догађај пејоративно је назван „балван револуцијом“.

За то вријеме, хрватски политичари дају изјаве које све више подсјећају на изјаве усташких функционера – предсједник републике Фрањо Туђман говори како је НДХ била израз хрватског хиљадугодишњег сна о независној држави, а премијер Стипе Месић да Срби са собом из Хрватске могу да понесу само онолико земље колико су на опанцима донијели са собом.

Нижу се сукоби – „крвави Ускрс“ на Плитвицама, сукоб у Борову селу, задарска „кристална ноћ“, убиства Срба у Вуковару, Загребу, Госпићу…

Сукоб између Срба из Крајине и хрватских паравојних и полицијских снага покушала је прво да спријечи једина преостала југословенска институција – Југословенска народна армија, а када јој то није пошло за руком, умијешале су се Уједињене нације.

Међутим, хрватске власти су из године у годину стално нападале Крајину желећи да сукоб ријеше силом, што се на крају и догодило у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ 1995, када је већина Срба етнички очишћена из Хрватске.

До пандемије, Крајишници који живе у Србији и Републици Српској редовно су се окупљали како би обиљежили Светог Николу и дан проглашења своје државе.

У Новом Саду, Београду и Бањалуци, одржаване су манифестације, парастоси погинулима и страдалима са поруком да Крајина живи док год живе Крајишници.

Пише: Никола Јоксимовић (RS.Sputniknews.com)