Листер је био хирург, истраживач и оснивач антисептичке хирургије. Његова истраживања примарно су била усмјерена на проучавање микроскопских промјена у ткивима изазваних упалним процесом.
Када се упознао о Пастеровом открићу о микроорганизмимима, објављеном 1864. године, Листер је одмах у већ започетим истраживањима примијенио његова размишљања о клицама, након којих је закључио да су упале у хируршким ранама посљедица уласка микроорганизама и њиховог даљег развијања.
Како Пастерово рјешење убијања клица топлотом није било могуће примијенити на живим организмима, Листер је одлучио да истражи примјену хемијских средстава за уништавање микроорганизама у рани.
Након примјене карболне киселине /познате као фенол/ за стерилизацију хируршких инструмената и чишћење рана, Листер је код својих пацијената постигао значајно смањење постоперативних инфекција.
Тиме је хируршке интервенције учинио безбједнијим по живот болесника, који су до тада масовно умирали због инфекције постоперативне ране.
"Рајски гас" за вађење зуба у 19. вијеку
И анестезија је била велики проблем у давна времена, а прва средства која су кориштена за анестезију код болесника са повредама били су - марихуана и опијум.
Праве анестезије није било све до 19. вијека, тада су започела прва истраживања у овој области.
Током 1800. године британски хемичари Хемфи Деви и Томас Бедос описују нека својства азотног субоксида /оксидула/, "рајског гаса", али у тим данима ово средство је кориштено само за забаву.
"Рајски гас" за анестезију током операција прво је користио амерички зубар Хорас Банир, који 1844. године обавио вађење зуба уз употребу азотног субоксида.
Ипак, он је брзо изгубио подршку медицинских кругова због стручне грешке усљед које је преминуо пацијент.
Други значајан лијек који се користио у анестезији био је хлороформ, откривен 1831. године његова ефикасност потврђена је 1847.
Лонг и Пирогов - пионири анестезије
Анестезију је утемељио Оливер Вендел Холмс 1846. године, а модерну анестезију ДЖозеф Листер.
У марту 1842. године у Данилсвилу, у америчкој савезној држави ДЖорџији, доктор Крафорд Лонг први примјењује анестезију у току оперативног захвата, дајући је свом пријатељу, који је, такође, био школски учитељ Јамес Венабл прије ексцизије /изрезивања/ једне цисте из његовог врата.
Прву успјешну операцију под анестезијом на ратишту 1847. године извршио је руски хирург Николај Иванович Пирогов.
До 19. вијека анестезија није примјењивана у медицини, па су људи током операције осјећали јак бол. Због тога је уз љекара била особа задужена да умири пацијента.
Посебно је било болно када су људе оперисали стари Грци и Римљани. Грци су вршили операције само када је то било неизбјежно, а најчешће су умирале труднице, и то при порођају.
Пацијенти су у то доба умирали јер се тада није знало за вирусе, бактерије и остале патогене микроорганизме, па се није ни поклањала довољна пажња стерилности инструмената.
Хируршки захвати прије изума анестетика били су веома мучни. Амерички зубар Вилијам Мортон показао је да пацијент који удише паре етера губи свијест и не осјећа бол за вријеме хируршког захвата.
Први имунитет у 18. вијеку, а за порођај "породична клијешта"
Од 17. вијека развоју медицине допринио је нови дух истраживања и посматрања који је унио револуцију у све науке.
Један од најважнијих преокрета означило је откриће енглеског љекара Вилијама Харвеја да срце пумпа крв по цијелом тијелу.
Заразивши једног дјечака благом болешћу /богињама/ 1796. године енглески љекар Едвард ДЖенер створио му је имунитет на смртоносне богиње. Развој ДЖенерове методе омогућио је данас заштиту од многих, у старо доба фаталних болести.
Све до 18. вијека, трудноћа је често завршавала смрћу мајке или дјетета.
Мађар Игнац Семелвајс указао је на то да недовољна чистоћа убија мајке, па је побољшаном хигијеном спасио осам до десет живота.
Да би одржао у животу дјецу током дугог порођаја, шкотски љекар Вилијам Смели изумио је у 18. вијеку "породична клијешта".