Код спомен-капеле, саграђене поред јаме Пандурице, надомак Љубиња, у коју су у ноћи између 13. и 14. јуна 1941. године усташе побацале 36 невиних жртава љубињског краја, служен је помен страдалим мученицима.

Већина пострадалих су, према ријечима публицисте из Љубиња Рада Ликића, били угледни Срби, учитељи, инжењери, жандарми, чије су мученичке кости почетком деведесетих година пренесене на љубињско православно гробље, гдје им је подигнут спомен-комплекс, заједно с јасеновачким жртвама, а међу бројним крстовима налази се и један нишан.

- У питању је нишан Хакије Шарића, чувеног љубињског пријератног боема, али и великог патриоте, који је, живјећи са Србима, учествовао и у бици на Мојковцу, повлачио се са српском војском преко Албаније и на крају, не слажући се с усташком влашћу, 1941. године бачен заједно с великим бројем Срба у јаму Пандурицу- каже Ликић.

Према његовим сазнањима, Шарић је у Пандурици завршио зато што се на збору усташа Јуре Францетића, почетком јуна 1941, отворено побунио против усташке политике, псујући тај режим, а само неколико дана иза тога је, у ноћи између 13. и 14. јуна, заједно са још 35 угледних Срба из Љубиња одведен и бачен у јаму.

Хакија Шарић, међутим, није и једини поштени човјек који није Србин, а бачен је у Пандурицу, јер су истом смрћу окончали и пројугословенски оријентисан Хрват из Оребића Никола Зоковић, срески начелник Стоца, као и Нико Перушина, такође велики Југословен.

Хакија Шарић, иако је био ожењен, није имао дјеце, али се на преносу његових земних остатака из јаме у љубињско гробље појавио његов братић, који данас, према сазнањима неких Љубињаца, наводно живи у Бањалуци.

- Оно што се поуздано зна јесте чињеница да се тада у Љубињу, уочи самог ратног вихора, појавио тај Хакијин потомак, дао свој прилог и питао да се придружи овој церемонији, па је, као и сви потомци, преносио посмртне остатке из Пандурице у гробље у Љубињу - каже Ликић.

У Љубињу је још живо сјећање на Хакију и ове друге племените људе који су животе дали за своје идеале, а да се то сјећање не угаси потрудиће се и Раде Ликић, који о њима пише књигу.