Богумили су били присталице хришћанског учења које се развијало од X до XV вијека. Претпостављени оснивач учења – поп Богомил, проповиједао је у Македонији средином 10. вијека. Они су тврдили, као протестанти касније, да су за повратак раном хришћанству, одбацујући црквену хијерархију, власт и насиље.

Зашто су богумили били проблем?

Богумили су себе називали христијанима, сматрајући се изворним хришћанима. Главна политичка тенденција богомилства је била отпор државној и црквеној власти. Данас ни археологија не даје одговоре на било каква питања која се тичу појма богумилства или, како се још назива, манихејства, па је много тога само претпоставка.

Неки историчари сматрају да коријене богумилства треба тражити у нечему што је везано за стару персијску религију и идеју дуализма која се ширила на огромном простору.

Мада је читава Европа била под различитим утицајем дуалистичких учења, богумилство је значајан траг оставило на Балкану. Ширило се, превасходно, на простору Бугарске, Македоније, донекле Србије и понајвише у Босни.

У житију Светога Климента, ученика Ћирила и Методија, помиње се “зла јерес” која се шири Балканом, а са доста сигурности може се рећи да је средина 10. вијека почетак дјеловања богумила на нашим просторима.

Стефан Немања је забранио да им се име спомиње

Владајућа црква, како источна, тако и западна, жестоко је гонила богомиле. У ту сврху је сазвано више сабора на којима су они проглашени јеретицима, спаљиване су књиге и људи, а покренуто је и неколико војних похода.

За нас је најзанимљивија прича о обрачуну Стефана Немање са богумилима.

О томе је писано у житију Симеона Мироточивог, гдје се наводи да ни сам Стефан Немања није знао да се у његовој земљи укоријенило богумилство, “ђавоља работа, јерес и кукољ који је ушао у српску државу”. Српски владар је књиге “нечастиве” спалио и искоријенио богумилство у Србији.

Није се Немања задржао само на спаљивању књига. Богумили су кажњавани тјелесним казнама, спаљивањем на ломачи, сјечењем језика, жигосањем по лицу, прогоном из земље, одузимањем имања.

Након тога српски велики жупан је забранио чак и помињање њиховог имена, а вјерује се да су преживјели богумили уточиште нашли у Босни.

Када је ријеч о богумилству у Босни, постоји низ католичких извора који свједоче да је оно тамо било јако укоријењено, можда и све до турских освајања.

Заборављени људи

Овакав суров прогон богумила и уништавање њихових књига и јесте разлог што се данас о њима толико мало зна и што сва знања долазе управо из књига њихових непријатеља, пише "Историјски забавник".

У Европи су, опставши дуже него на просторима Србије, богумили оставили одређено насљеђе и перцепцију, прије свега у књижевности. Код нас, Десанка Максимовић им је посветила стихове “Тражим помиловање” (поднаслов: “Дискусија богумила са Душановим закоником”, а о њима су писали и Мирослав Крлежа, Мак Диздар, Владета Јеротић.

Данас око богумила постоје многе контроверзе – од оспоравања њиховог постојања, до присвајања њиховог наслеђа. Неки аутори богумилство посматрају као реформску струју унутар византијског православља, а неки их сматрају чак и претходницом велике реформације западне цркве.