Још као голобради дјечак народни гуслар Максим Војводић кренуо је да пјева уз струне светог инструмента, а породична традиција имала је највише утицаја на развијање љубави према српским обичајима.

Актуелни побједник Фестивала гуслара свих српских земаља први наступ је имао са само девет година у Плужинама, а из године у годину је напредовао док није постао, без премца, најбољи у друштву одабраних.

Војводић је поријеклом Пивљанин, члан  Гусларског друштва “Војвода Мина Радовић” из Подгорице, а за “Глас Српске” истиче да се више пута показала као тачна тврдња да су “манастири и криво гудало, српску вјеру сачували”. Отац му је усадио љубав према гуслама одмалена тако што су редовно посјећивали гусларске манифестације, набављали многа издања која су му замијенила цртане филмове и већ тада је почео да сазријева.

- Гусле су душевна храна српског народа и цитирајући ове стихове, чак и наши највећи црквени великодостојници, као што су патријарх Павле и митрополит Амфилохије, тумачили су пјесму уз гусле као наставак литургије и представљали гусле као светињу чије је мјесто поред иконе и кандила у сваком српском дому. Такав је однос према њима и у мојој породици од давнина. О томе када сам их узео први пут у руке могу да свједоче само фотографије, зато кажем да гуслам откад знам за себе – почиње причу Војводић.

Радује га чињеница да све више младих чува српски идентитет и традицију, желе да буду гуслари, а што је част и привилегија посебно у изазовним временима у којим живимо.

- Када сам почињао, прије петнаестак година, млади гуслари су се могли пребројати на прсте једне руке. Данас, захваљујући буђењу националне свијести у народу и посебно школама гусала, број младих гуслара је троцифрен у Црној Гори, а слична је ситуација и у осталим српским земљама. Богу смо захвални због тога и убијеђен сам да ће за још 15 година број бити четвороцифрен. Иако нема физичких сукоба, српски народ тренутно води једну од најтежих борби, ону за очување идентитета – казао је Војводић.

Војводић каже да се захваљујући дешавањима претходних година и идентитетском препороду народа, гусле највише слушају у Црној Гори.

- Наравно, Херцеговина јој је по много чему слична, па тако и по гуслама. И те­ како се и на Романији слушају, али је нажалост недовољно представника средње и младе генерације. Вјерујем да ће стање бити боље, јер интересовање расте. У Крајини је било добрих гуслара и гусларска традиција је утихнула, али и тамо оне и даље буде емоције и интересовања. У Србији велики градови имају школе гусала, напредују и промовишу гусле. Шумадија воли гусле, али је и тамо мало младих представника - рекао је Војводић и додао да би се интересовање могло поправити и на југу Србије и у Сјеверној Македонији.

Иза њега је већ прегршт награда, а у његовим витринама је и титула побједника Фестивала гуслара свих српских земаља одржаног у Источном Сарајеву.

- Конкуренција је била јака, али оно што је много битније, здравија него на претходним такмичењима. Смисао фестивала није ранг-листа, као што то неко нажалост перципира, него саборност и слога гуслара, како бисмо цјелокупном манифестацијом послали поруку да гусле живе и да тек предстоји њихово златно доба о чему свједочи средња генерација која заузима примат у промоцији овог древног инструмента. У таквом окружењу и поимању фестивала једини побједник су гусле – рекао је Војводић.

Осим што пјева уз гусле, активан је и у изворној групи “Пече”. Када се десила експанзија младих гуслара, бригу за опстанак тог инструмента пренио је и на изворну пјесму. На све то, каже Војводић, наш народ позитивно реагује, тако да се нада да ће временом доћи до умножавања извођача српских мелодија.

- Штета је што се та прелијепа грана наше традиције не његује више и темељније. Сматрам да је неопходно на прави начин представити то богатство које има наш народ, па да ће и та грана доживјети процват. Изворна група “Пече” настала је прије десетак година у Подгорици. Чланови групе су полазници првих генерација Школе гусала “Војвода Мина Радовић”. Представљамо се изворним пјесмама из свих српских крајева, понајвише из Црне Горе и Херцеговине – истакао је  Војводић.

Да гусле и наука иду руку под руку, Војводић, иначе професор историје и сада на мастер студијама, прави је примјер.

- Пета сам година на Филозофском факултету у Никшићу, одсјек за историју и ако Бог да мастер историје од ове године. Организација је пола посла, све се може стићи кад се поставе циљеви и приоритети. Образовање је веома битно за свакога човјека. Историја се преплиће са гуслама и искључиво сам је из тих разлога уписао. Када сам кренуо на факултет, основао сам Школу гусала у Никшићу која већ неколико година биљежи најбоље резултате у узрасту до 15 година – рекао је Војводић.

Дурмитор

Максим Војводић запјевао је и на врху Дурмитора, Боботовом куку, на 2.523 метара надморске висине. Према његовим ријечима, неописив је осјећај изнијети гусле на један од највиших врхова Црне Горе, а потом и запјевати уз њих.

- Мој пријатељ Милинко Поповић, један од најбољих водича на Дурмитору и инструктора скијања на Копаонику, иначе гусларски првак Војводине, дошао је на ту идеју и остварили смо је љетос. Гусле су одмориле и надахнуле и нас и остале планинаре тога дана. Снимак је постао популаран, а циљ је да пјесма уз гусле одјекне са сваког камена и ливаде и уђе дубоко у душу овог страдалног, али поносног народа - рекао је Војводић.

Пише: Милош Васиљевић