У епархијском саопштењу  још пише:

 

„Подсетимо, 8. маја 2023. године надомак Требиња, у Мркоњићима, пронађене су мошти Свете Ане Јовановић, мајке Светог Василија, што је одмах изазвало дубоко поштовање и благодарност у срцима верника. Мошти су обретење које је дошло само неколико дана пре празника Светог Василија, и протумачено као знак божанске промисли.“

 

Иако о животу Ане Јовановић постоји мало историјских података, Црква сведочи о њеној дубокој побожности, молитвености и мајчинској љубави. Била је жена тиха, али снажна у духу, која је свој дом претворила у „малу Цркву“, васпитавајући свог сина у страху Божијем и хришћанским врлинама. Њен син Стојан (касније Свети Василије) још као дете показивао је изузетну побожност, што сведочи о дубоком утицају мајке.

 

Рођена је у Мркоњићима, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године, и својим животом сведочила је речи апостола Павла: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје.“

 

У Манастиру у Мркоњићима, црквена звона су обележила дан канонизације, а празничне песме и тропар Светом Василију обасјали су атмосферу.  У епархијском саопштењу истичу да  ће се сваке суботе у 8 часова ујутру служити света Литургија, а верници ће имати прилику да приступе и целивају мошти Свете Блажене Ане.

 

Одмах по уласку у Мркоњиће затичемо мушкарца, који вели да је из фамилије  Бошковића. Од њега сазнајемо да  је село два пута расељавано,али и да је преживело ратне и друге патње. Објашњаванам нам да је погрешна и информација   да су мошти Свете Ане, пронађене пре две године.  Њен гроб је пронађен захваљујући провиђењу једног монаха,тридесетог година прошлог века. Тада је постављен  мањи надгробни споменик, који се дана чува у зиду ,одмах на уласку у  Манастир. Испод њега је натпис:

„Овај крст је био првобитни надгробни споменик на гробу мајке св. Василије Јовановић, израдио га је Симо (Грифа) Мијатовић који је мученички страдао 1941. године у јами Римани до.“

Од мог саговорника, који продаје љековите траве и књиге Љиљане Хабјановић, добијамо основне информације  о селу и манастирском здању.

Мркоњићи, живописно херцеговачко сеоце лицем окренуто према пространству Поповог поља које се под њим пружа, налази се на источнoj страни тог поља, на путу за Мостар, на тридесет петом километру од Требиња. У овом селу, родном месту Св. Василија мркоњићког, тврдошког и острошког чудотворца, 1998. године је на темељима Светитељеве родне куће освећен новоподигнути храм, чија је изградња започета прије, а настављена и довршена након посљедњег рата којим су били захваћени ови простори. Од самог почетка, ова мркоњићка светиња била је живо и незаобилазно мјесто ходочашћа и искрене молитве бројних поклоника, не само из Херцеговине и земаља најближег окружења, већ и из читавог свијета. Пред храмом још увијек стоји бујна зелена кошчела за коју предање каже да датира још из Светитељевог времена. Над селом се, са западне стране, уздижу падине брда Челина и Ланетича, на којима је према истом предању сам Светитељ као дјечак напасао стада. На овом мјесту, које је већ више од деценије и по метох Петропавловог Манастира и о чијој се обнови стара тамошње сестринство, на Празник Светог Василија (29. априла/12. маја) сваке године се на Свету Архијерејску Литургију окупи више стотина верника који пристижу са разних страна. Освећено присуством Светог Василија и чувано његовим молитвама и благословима, то мјесто је кроз деценије настављало да живи, чекајући своју пуну обнову и процват.

 

Из флајера Мркоњићи – цвијет у камену преносимо цио текст о обнови монашког општежића:

 

„У пролеће 2016. године, са благословом тадашњег надлежног Архијереја Григорија сестринство Петропавловог Манастира започело је радове на византијском живопису мркоњићког храма. Почетком 2020. године, материјалном подршком Владе Републике Србије и Владе Републике Српске, добротом и прилозима многобројних приложника из земље и иностранства али и уз несебичну сарадњу сеоских мештана, но пре свега другом – милошћу и благословом Самог Господа и Његовог верног слуге Светог Василија, започета је изградња монашког конака, комплекса монашких рукоделничких радионица и манастирске гостопримнице уз сами храм. У брду изнад Манастира, планирана је и изградња видиковца са манастирском библиотеком и пригодним просторима за одржавање предавања, промоција и духовних сабрања, која би у будућности требало да буду организована током Дана Светог Василија, предвиђених за седмицу уочи самог Празника. Током Васкршњег поста 2021. године на храм је постављено, а ускоро се са њега и први пут огласило ново звоно. Радови су приведени крају, конак усељен а монашко општежиће коначно по први пут успостављено на овом на сам Празник Светог Василија, 29. априла / 12. маја исте године.