На 920 метара надморске висине, у селу Козаревина, 17 километара од Фоче, подно цркве на Околиштима, касна јесен нема сивило већ свјетлост. Овдје, високо изнад честих магли које остају заробљене у долинама, сунце обасјава ливаде и шумске пропланке скоро сваког дана. У тој тихој, готово планинској оази, ради Боривоје Боро Вилотић – човјек који је након 44 године рада у медицини пронашао ново занимање: узгој мангулица, аутохтоне и изузетно отпорне расе свиња.

        Фото: radiofoca.com

На имању Боривоја Вилотића тренутно су 22 мангулице, од којих два вепра, 10 женки и десет назимади. Док стоји поред дрвене ограде и посматра их како тумарају по ограђеном простору, Боривоје објашњава зашто се одлучио баш за ову расу.

- Мангулица је свиња која има доста меке и здраве масти,  која је богата позитивним холесторолом. Сви који имају проблема са повишеним холесторолом, крвним притиском, падом имунитета или ако болују од тумора и примају хемотерапије требали би корисатити месо и маст од мангулица. Ја ово препоручујем из свог личног исуства јер смо имали здравствени проблем једног члана породице, и након кориштења овог меса, стање се значајно поправило. Поправља се крва слика, жељезо, јача онај добри холестерол, тако да су користи од овог меса вишеструке, јер мангулице се не хране никаквим концентратом и отпорна је на све болести - прича Боривоје.

                                                                              Фото: radiofoca.com

Његово имање у Козаревини спаја традицију и савремени приступ сточарству. Дио простора гдје мангулице бораве покривен је видео-надзором, а аутоматска хранилица олакшава свакодневни посао.

Хране се природно па око њиховог узгоја и нема пуно посла, прича Боривоје: - Имамо аутоматску хранилицу која избацује кукуруз и јечам. Хранимо их тиквом, купусом, јабукама, кромпиром и другим поврћем, али оне највише воле да проводе вријеме у каљужи и шуми и да се хране жиром, коријењем и травом. Због тога њихов узгој није захтјеван. Ми имамо ограђено имање од 10 дунума гдје оне бораве, ограђено је електричном чобаницом и највише су у шуми. Три крмаче које су спрасне и не долазе у шталу. Оне се прасе самостално и само послије неког времена се појаве из шуме са неколико прасади. Мангулица у просјеку даје од пет до шест прасади, ја имам једну која је опрасила осморо, јер овде заиста имају идеалне услове за живот.

                                                                              Фото: radiofoca.com

Боривоју у послу помажу син, супруга и снаха, а љети, када Козаревина кратко оживи, придружи им се и његова осамдесетосмогодишња мајка. Остатак године ово село остаје тихо, готово пусто – али Боривоје каже да га управо та тишина и сунчани дани мотивишу да настави.

Уз све то, остварује и подстицаје за узгој аутохтоних раса. Министарство пољопривреде му исплаћује 140 КМ годишње по грлу мангулице, док општина Фоча даје додатни  подстицај, 100 марака по грлу за свиње које се прасе. То каже, пуно значи јер му помаже да шири и унапређује производњу, као и да прибави храну за свиње.

                                                                               Фото: radiofoca.com

Планира да крдо у наредним годинама прошири на око 50 грла, а након тога  да отпочне с продајом меса и производа – домаћих, квалитетних и здравих.

- Ми смо планирали да крдо проширимо на неких 50 свиња, ако Бог да, да имамо користи. Мангулица је свиња праси два пута у годину дана.  У ствари, кад би то се сабрало, то је два и по пута годишње. Мангулица чим дође у залучивање, она пети дан почиње да се пари, тако да је то невјероватна ствар. Ми смо покушали да замјенимо вепрове, да нису у крвном сродству јер о томе треба водити рачуна - каже Боривоје.

                                                                              Фото: radiofoca.com

Сви би требало да се макар мало посвете свом селу, поручује Боривоје, како би узгојили себи бар дио хране која је здрава: - Мало смо заборавили село, заборавили смо ту здраву храну.  Ми, ако се не будемо бавили пољопривредом онолико колико можемо,  да производимо макар себи, да имамо здраву храну,  да се то не прска, да се не користе хемикалије,  ми ћемо имати велики проблем. Видите колико је свијет загађен, колико су болести напредовале,  а ми ипак можемо да искористимо ову природу коју нам је Бог дао и да се мало више  посветимо њој. Апелујем на све људе који могу, који имају услове и који имају вољу  да покушају, ако не са свињама, нека покушају са неком другом производњом меса или поврћа.

                                                                               Фото: radiofoca.com

Присјетио се Боривоје како је некада подручје Козаревине, Околишта, Слатине живјело и врвило од народа: - Одавде смо ми ишли у школу у Слатину седам километара. На овом ширем подручју су биле двије четворогодишње и двије осмогодишње школе. Одавде до Чајнича има четрдесет километара и то је некада врвило од народа, а имали смо и задругу. Сад одавде до Чајнича нема никога.  Нажалост,  ми смо томе мало допринијели и мислим да би требао народ мало да размисли на који начин становништво може, бар мало, да се врати селу и да се бави пољопривредом - закључује Боривоје.

Из сунчане Козаревине, у тишини касне јесени коју тек понеки звук мангулица прекида, Боривоје Вилотић показује да повратак коријенима може бити пут у љепшу, здравију и сигурнију будућност.

Новинар: Наташа Петровић