Предраг Јаничић – чувар епског памћења и глас херцеговачкoг камена

18.11.2026. 14:00
0
ИЗВОР: katera.news

Постоје људи који пишу да би оставили име, а постоје и они који пишу зато што осјећају да не смију дозволити да име њиховог народа, његова историја и памћење потону у заборав. Међу таквима је епски пјесник Предраг Јаничић, стваралац чије је пјесничко опредјељење дубоко везано за српску историју, народно предање, завичај и духовно насљеђе.

Он припада оном кругу стваралаца који у епском пјесништву препознају један од најважнијих стубова српског културног и духовног идентитета. Ослањајући се на богату традицију народних пјевача и гуслара, на историјске догађаје и личности које су обиљежиле судбину српског народа, он наставља пут којим су вијековима ходили народни пјесници – пут истине, памћења и завјета.

Као епски пјесник, Јаничић посебну пажњу посвећује историјским личностима, српским војницима, јунацима и страдалницима, али и мјестима на којима је исписана судбина српског народа.

Обилазио је бројна мјеста српског страдања, поклањао се сјенима предака и поједине историјске теме оживљавао кроз стих.

Посебну симболику има његов одлазак на Кајмакчалан, на годишњицу једне од најзначајнијих битака српске војске у Првом свјетском рату. Пред гробовима српских војника, на планини која је у националном памћењу остала уписана као Капија слободе, нашао се не само као пјесник већ и као потомак народа који памти своју голготу и своју побједу.

Његов рад није ограничен само на пјесничко стваралаштво. Био је члан жирија бројних фестивала гуслара, чиме је учествовао и у вредновању и очувању једне од најзначајнијих форми српске усмене културе. Као режисер и текстописац филма „Божић у Херцеговини“, показао је интересовање и за друге облике културног стваралаштва, настојећи да традицију и духовно насљеђе приближи савременом човјеку. 

У времену у којем се све брже живи, а све лакше заборавља, чување епске пјесме представља посебну врсту културне одговорности. Гусле су вијековима преносиле оно што није било записано у званичним хроникама. У њиховом звуку сачувани су гласови предака, имена јунака, сјећања на битке, страдања и завјете.

Зато је очување епског пјесништва много више од његовања једне старе умјетничке форме. То је чување континуитета народне културе и свијести о сопственом поријеклу.

У његовом стваралачком опредјељењу препознаје се потреба да се историјски догађаји не препусте равнодушности, да се завичај не сведе на географску одредницу и да се народна традиција не посматра као остатак прошлости.

Његов пјеснички свијет почива на увјерењу да народ који заборави своје претке губи дио сопственог идентитета, а да ријеч која не носи никакву одговорност брзо губи своју тежину.

Управо због тога његово стваралаштво треба посматрати и у ширем контексту савремене српске епске традиције.

Јаничић није само пјесник који се враћа прошлости, он настоји да прошлост учини присутном, да њене поруке пренесе у садашњост и да их остави будућности. У томе се огледа смисао његовог стваралачког пута.

Српска епска традиција траје захваљујући онима који су имали слуха да чују њен глас и снаге да га пренесу даље.

Коментари 0
Повезане вијести
Има 100 година и зида херцеговачки зид: У 72. години положио возачки из прве Има 100 година и зида херцеговачки зид: У 72. години положио возачки из прве
Банчићи, село надомак Љубиња, већ деценијама носи надимак село стогодишњака Банчићи, село надомак Љубиња, већ деценијама носи надимак село стогодишњака
Карта у једном правцу за Србе протјеране из Сарајева, Херцеговине и Средње Босне Карта у једном правцу за Србе протјеране из Сарајева, Херцеговине и Средње Босне
Најчитаније
  • Био је најстарији становник Југославије: Сахранио све најмилије, израсли му трећи зуби
    18h 3m
    3
  • Зашто је сваки Немањић био Стефан?
    5h 54m
    2
  • Пале добијају нову топлану, потписан уговор о почетку изградње
    23h 28m
    2
  • Годишњица сахране патријарха Павла
    4h 26m
    0
  • Страдање купрешког села Вуковско у новембру 1942. године
    4h 28m
    0