Постоје људи који пишу да би оставили име, а постоје и они који пишу зато што осјећају да не смију дозволити да име њиховог народа, његова историја и памћење потону у заборав. Међу таквима је епски пјесник Предраг Јаничић, стваралац чије је пјесничко опредјељење дубоко везано за српску историју, народно предање, завичај и духовно насљеђе.
Он припада оном кругу стваралаца који у епском пјесништву препознају један од најважнијих стубова српског културног и духовног идентитета. Ослањајући се на богату традицију народних пјевача и гуслара, на историјске догађаје и личности које су обиљежиле судбину српског народа, он наставља пут којим су вијековима ходили народни пјесници – пут истине, памћења и завјета.
Као епски пјесник, Јаничић посебну пажњу посвећује историјским личностима, српским војницима, јунацима и страдалницима, али и мјестима на којима је исписана судбина српског народа.
Обилазио је бројна мјеста српског страдања, поклањао се сјенима предака и поједине историјске теме оживљавао кроз стих.
Посебну симболику има његов одлазак на Кајмакчалан, на годишњицу једне од најзначајнијих битака српске војске у Првом свјетском рату. Пред гробовима српских војника, на планини која је у националном памћењу остала уписана као Капија слободе, нашао се не само као пјесник већ и као потомак народа који памти своју голготу и своју побједу.
Његов рад није ограничен само на пјесничко стваралаштво. Био је члан жирија бројних фестивала гуслара, чиме је учествовао и у вредновању и очувању једне од најзначајнијих форми српске усмене културе. Као режисер и текстописац филма „Божић у Херцеговини“, показао је интересовање и за друге облике културног стваралаштва, настојећи да традицију и духовно насљеђе приближи савременом човјеку.
У времену у којем се све брже живи, а све лакше заборавља, чување епске пјесме представља посебну врсту културне одговорности. Гусле су вијековима преносиле оно што није било записано у званичним хроникама. У њиховом звуку сачувани су гласови предака, имена јунака, сјећања на битке, страдања и завјете.
Зато је очување епског пјесништва много више од његовања једне старе умјетничке форме. То је чување континуитета народне културе и свијести о сопственом поријеклу.
У његовом стваралачком опредјељењу препознаје се потреба да се историјски догађаји не препусте равнодушности, да се завичај не сведе на географску одредницу и да се народна традиција не посматра као остатак прошлости.
Његов пјеснички свијет почива на увјерењу да народ који заборави своје претке губи дио сопственог идентитета, а да ријеч која не носи никакву одговорност брзо губи своју тежину.
Управо због тога његово стваралаштво треба посматрати и у ширем контексту савремене српске епске традиције.
Јаничић није само пјесник који се враћа прошлости, он настоји да прошлост учини присутном, да њене поруке пренесе у садашњост и да их остави будућности. У томе се огледа смисао његовог стваралачког пута.
Српска епска традиција траје захваљујући онима који су имали слуха да чују њен глас и снаге да га пренесу даље.