Др Марко Радовић скупио је у родном Сокоцу, на Романији и другим крајевима више од 300 одjевних предметa, ношњи и других драгоцjености којe говоре о нашим обичајима.

Иако је са својим родитељима као осмогодишње дијете био приморан да напусти родни крај, Сарајево и Соколац, др Марко Радовић, радијацијски онколог из Београда, није заборавио свој завичај. У дјетињим очима понио је све његове љепоте, а када је одрастао наставио је да га чува од заборава.

У протеклих десетак година успеио је да сакупи и сачува више од 300 одјевних предмета народне ношње и других драгоцјености у виду записа обичаја, као што су здравице, народне пјесме и игре...

Игре са Гласинца

Сакупљени материјал је објавио у књизи „Народна ношња, игре и пјесме са Гласинца”. Примјерке из своје збирке имао је прилике да покаже на више ревија народне ношње, фото и видео пројеката.

Тренутно се бави истраживањем пљоски (чутура), које су неодвојиве од здравица, а о њима би волио да ускоро направи и монографију и овај предмет прикаже са занатског, ликовно-естетског и обредног аспекта.

Имао је само 13 година када се придружио Културно-умјетничком друштву „Диоген” у Сурчину. Играјући у колу, каже, заволио је народне ношње из многих крајева некадашње Југославије.

– Нарочито ме је занимало каква је била ношња у мом завичају и баба Кова ми је исплела чарапе какве су се некад носиле на гласиначком подручју. Желео сам да сакупим комплет ношње којu ћу носити у свечаним приликама као што је, на пример, породична слава Свети Никола. То није било нимало лако јер су време и рат учинили своје. Ипак, захваљујући великој упорности, помоћи рођака и људи добре воље, успео сам у томе. Касније сам одлучио да истражујем и сакупљам ношњу из других српских крајева, па сам ишао у београдску Посавину, на Стару Планину, Пријепоље, Пљевља, Фочу – прича саговорник "Магазина"

Све досад прикупљено 37. Радовић чува у скромној кући у Сурчину. У колекцији се налази и женска хаљина са Змијања коју краси вез плаве и црне боје. Због своје љепоте и изузетне вриједности змијањски вез је на Унесковој листи нематеријалне културне баштине. Ту су и женски јелеци извезени златном и сребрном жицом, долактице – одјевни предмет с краћим рукавима, до лакта, копорани, као и женска ношња из београдске Посавине која се на свадбама спорадично носила све до осамдесетих година прошлог вијека. Неки дијелови ове одјеће израђени су од скупе кадифе са срмом и вредили су као пар волова. Ова одјећа је била доступна само женама из имућних породица и представљала је статусни симбол.

Др Радовић показује и несвакидашњу бугар-кабаницу која се спомиње и у епским пјесмама. Она је израђена од црне вуне и у вријеме зимских и кишних дана носили су је чобани да би се заштитили од невремена и хладноће. Коришћена је не само на простору БиХ, већ и у дијеловима Црне Горе и југозападне Србије. Ткана је од вуне, а у процесу ткања умјетани су праменови вуне који су се преклапали тако да се киша само сливала низ кабаницу. На њој није могла да се задржи ни кап кише или снијега јер је урађена тако да вода клизи низ праменове вуне. Бојено је природним бојама и за бојење вуне у црно коришћена је кора црног јасена и ковачина, ситни отпад при обради метала у ковачницама. За бојење у браон боји коришћен је лист ораха.

У разговору за „Магазин” др Радовић каже да и даље не посустаје у свом хобију чувања завичајне традиције. Кад год му слободно вријеме дозволи, након напорног рада на Институту за онкологију и радиологију у Београду, одлази на родну Романију и настоји да садашњу колекцију још више обогати и систематизује, мада му је простор у кући у Сурчину постао тијесан.

Подршка породице

Бави се и планинарењем и успио је досад да освоји преко 35 планинских врхова у Србији и окружењу. То доживљава као одмор од радних обавеза и прикупљање снаге. Такве прилике искористи и да обиђе планинска села све са циљем да своју колекцију учини још богатијом.

На растанку, др Радовић каже да су му ипак у свему најважнији породица и посао. Његово троје малишана већ је упознато с татиним хобијем. У свему велику подршку пружа и супруга Биљана, што је довољно да др Радовић истраје у свом хобију.