Људи треба да схвате да је социјална дистанца, која се истиче као потреба током епидемије, само физичка и да наставе одржавати блиске емотивне односе, изјавила је Срни координатор пројекта “Подршка психотерапеута” Милена Марковић.

Марковићева је истакла да управо физичка блискост и дружења у ситуацији епидемије представљају пријетњу, па је редукован и број контаката, због чега се људи често осјећају усамљено и изоловано.

Из тога разлога, додала је, важно је да људи разумију да се “социјална дистанца”, о којој се говори, заправо односи на физичку дистанцу, али да је веома важно његовати друге видове комуникације и одржавати блиске емотивне односе, у чему помажу савремене технологије.

Марковићева је навела и да су кризне ситуације позив на одговорност, толеранцију, прихватање и солидарност, те напоменула да дијелови личности, који су боље контролисани у мирнодопским ситуацијама, долазе до већег изражаја и постају видљивији када су људи из одређеног разлога дестабилизовани.

– Стога у овој ситуацији неки људи показују недостатак тих способности и квалитета и представљају највећи проблем друштву које се бори са кризом – рекла је Марковићева.

Марковићева је нагласила да је на почетку епидемије доминантна емоција био страх од самог вируса, али се касније, када су људи увидјели да ће криза трајати дужи период и изазвати бројне, не само здравствене, већ и економске, социјалне и психолошке посљедице, интензивирала анксиозност, као резултат процјене појединца да нема капацитета да изађе на крај са датом ситуацијом.

Маровићева је сагласна да су страх, брига и анксиозност најчешће непријатне емоције које људи имају као одговор на угрожавајућу ситуацију, да су оне природна и разумна реакција на перцепцију угрожености коју присуство вируса и глобална криза изазива.

– Међутим, уколико су претерано интензивне, ако преплављују појединца или нарушавају његову функционалност, потребно је, кроз разговор са блиским особама или стручним лицем, свести непријатне емоције на разумну меру – указала је Марковићева.

 Према њеним ријечима, страх у ситуацији пандемије има и позитивне функције по појединца, а затим и заједницу јер мотивише људе да се штите и придрржавају превентивних мјера.

Она је истакла да је српски народ у прошлости показао да посједује “жилавост” и способност да искористи индивидуалне и групне капацитете да изађе на крај са кризним и трауматским ситуацијама.

Подсјетила је на период НАТО бомбардовања када је српски народ доживио колективну трауму, али је указала да постоји значајна разлика у начину на који су људи у рату превладавали трауму у односу на садашњу, јер су се тада удруживали, били физички блиски, што у ситуацији епидемије представља пријетњу.

Она је констатовала да су кризе и позив на интроспекцију и рад на себи, као и на емоционално повезивање међу људима. “Уколико испунимо овај задатак, можемо доћи до важних увида о себи и побољшати квалитет односа које стварамо са другим људима”, нагласила је она.

Марковићева је додала да се, када је ријеч о менталитету српског народа, може рећи да су индивидуалци, темпераментни, креативни, срдачни и блиски, али и бунтовни, те да све те карактеристике могу бити позитивне у културном вриједносном систему, али проблем могу да представљају у ситуацији пандемије.

– Борби са епидемијом неупоредиво више погодује менталитет оних народа који су колективистички, који имају израженији осећај за солидарност, грађанску одговорност и дисциплину – нагласила је Марковићева.

Како је навела, чини јој се су “бунт и неповјерење према ауторитетима највећи проблем”, што је резултат специфичног психосоцијалног склопа који је настао као резултат бурне прошлости коју је имало ово друштво, у смислу политичких и социјалних преврата.

О томе колико се свијет промијенио у вријеме пандемије, Марковићева је нагласила да је промјена нагла и свепрожимајућа, па је и процес адаптације отежан.

– Не усуђујем се да доносим прогнозе о томе да ли су ове промјене апсолутно трајне, али верујем да ћемо се, на глобалном нивоу, суочавати са посљедицама ових промјена дуги период – закључила је Марковићева.