„Волети никад није бесмислено“.

На данашњи дан, 30. новембра 1977. године, преминуо је један од најзначајнијих и највећих српских писаца 20. вијека, Милош Црњански.

У свом раду постигао је бројне успјехе. Од његових почетака као новинара са социјално-политичким ставовима, постао је пјесник и романтичар, који је својим радом створио прекретницу у српској књижевној историји. Уврштен је међу сто најзначајнијих Срба.

Рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду у Мађарској, тадашња Аустоуграска. Отац Тома је био нижи чиновник који је заступао српску мањинску политику, због  чега је  прогнан из Баната у Чорнград. Мајка му се звала Марија Вујић, поријеклом из Панчева.

Основну школу је завршио у Темишвару, а 1913. године у Бечу уписује студије медицине, које није завршио. На Филозофском факултету у Београду је дипломирао 1922. године, а школовање је наставио у Бечу и Паризу. 

На почетку Првог свјетског рата, Црњанског је снашла одмазда аустријских власти због атентата Гаврила Принципа у Сарајеву, због чега је насилно мобилисан у восјку и послан на галицијски фронт да се бори против Руса. На самом почетку ратних офанзива Црњански је рањен.

Тридесет милиона невиних младих жртава пронашло је своје мјесто у анти-ратним стиховима овог младог несрећног војника, идеје које је донио из рата у Загреб, а онда у Београд, гдје је остао најдуже времена.

Црњански се, заједно са својом генерацијом, вратио у своју уништену домовину, са осјећајем умора и боли. Као пјесник искрено је писао о својим изгубљеним илузијама. Са стихова ратних мотива, Црњански се вратио размишљањима о грађанској етици. У то је вријеме сматрао чланом прогресивних друштвених снага и расправљао о социјализму, али његова побуна из тих дана била је само моћна реакција на страхоте из ратова, у коме је био прогоњен осјећајем туге, замишљености и самоће.

Књижевни рад Милоша Црњанског из тог периода значајан је допринос настојању његове генерације да пронађе нови језик и израз за нове теме и појмове. С потпуно новим стихом и пуно емоционалне горчине, он је изразио своје неслагање, у оне дане говорио је о узалудности рата, негирао митове косовске битке и саркастично представљао заблуде човјечанства.

Поезија и проза Црњанског била је снажна током послијератних година, све док је у њему живјела ратна побуна. Али с временом су се ти осјећаји смањивали, а Црњански се поступно приближавао идеалима српске буржоазије, бојећи се приближавајуће пролетерске револуције.

Црњански није имао навику да детаљно описује битке из два разлога. Као прво, сви који су видјели или учествовали у крвавим окршајима показују извјесну уздржаност када треба о њима да причају. А као друго, позната је чињеница да бивши ратници не желе о њима да слушају. Оно што је Црњанском помогло да очува разум и поднесе бол јесте природа земљишта на којем су његови ратни другови погинули. Наиме, тај дио Галиције подсјећао га је на Србију, са својим брдима и њиховим шумама и с топлом јесени.

Из тог разлога је Црњански створио нови правац авангардне књижевности, познат као суматраизам. Овај правац је заснован на замисли о космичкој хармонији. Све на свијету је повезано, а случајности не постоје.

Манифест суматраизма представља његова пјесма Суматра.

Кад је почео Други свјетски рат, био је у Риму. Одатле је отишао у Лондон 1941. године, гдје је живио као емигрант и није се вратио у Београд до 1965. године.

Када се вратио у Југославију, 1965. године. 

У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао „као кроз сузе људски смех”. У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осјећања повратника са дуге животне одисеје:

Умро је у Београду у 85. години. Сахрањен је у Алеји заслужних великана на Новом гробљу у Београду. По његовом тестаменту Народна библиотека Србије је 1979. године примила заоставштину Милоша Црњанског.

Најпознатија дјела овог великог писца су и: Ламент над Београдом, Љубав у Тоскани, Књига о Њемачкој, Дневник о Чарнојевићу, Сеобе, Друга кеига Сеоба, Роман о Лондону, Лирика Итаке, Маска, Стражилово.

Осим што је увео нови дух у српску књижевност, Црњански је такође био познат као велики љубитељ спорта. Био је једини књижевник у групи интелектуалаца-спортиста који су основали часопис Спортиста 1924. године. Бавио се фудбалом, веслањем, једрењем, боксом, мачевањем и скијањем. Међутим, фудбал је био његова највећа спортска љубав, а био је ватрени навијач Црвене звезде. Овај познати авангардни писац је био капитен панчевачког Баната, гдје је остао упамћен по головима, елегантним, интелигентним и ефектним потезима, али и по жустром понашању према судијама.

Водио је и миран породични живот, оженивши се 1921. године Видом Ружић, образованом Београђанком, ћерком дворског савјетника.

Преминуо је 30. новембра 1977. године у Београду, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Према његовој жељи из тестамента, Народна библиотека Србије је примила све његове књиге. На Калемегдану је 25. октобра 1993. године, 100 година од рођења Милоша Црњанског, подигнута његова биста која је дјело вајарке Дринке Радовановић.

Прије пар седмица, Општине Никшић је у част овог великог писца, једну улицу назвала по Црњанском.

Стражилово

Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.

И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.

И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И, тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам то хтео, у оној гори,
познао грождје, ноћ, и теревенку,
и поток, сто сад, место нас, зубори.

И, тако без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.

Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
тудја, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне, дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
сто ми остадоше у завичају.

И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, ко Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом и ледом, смешећи се, мирним
све што се збива.

И, тако, без веза,
стеже ме, ипак, родна, болна, језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.

Не, нисам, пре родјења, знао ни једну тугу,
тудјом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

И, тако, без бола,
вратицу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и јака.

Лутам, још витак, по мостовима тудјим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд подјох, посут лишћем жутим
и расутим.

И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и траве,
седнем на облак, па гледам светлост,
што се по небу, уз моје страсти, јаве.

А место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек родјењем дошлу,
са расутим лишћем, сто, са гробом Бранка,
на мој живот пада.

И, тако, без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако без тела,
душа ми је невидљива, и невесела.

Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље
дајем.
И груди своје, у грождју, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.

И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако без станка,
тетурам се видиком, без престанка.

Лутам, још, витак, по мостовима тудјим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд подјох, посут лишћем жутим
и расутим.

Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милује ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.

За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.

А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расут, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.

И, тако, без речи,
дух ће мој све тудје смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.

Јер љубав це моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.

И, тако, без звука,
смех ће мој падати, са небеског лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.

Дрхтим, још витак, од река, и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давном, младом,
под сремским виноградом.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, да духом потамнелим,
тешким, невеселим.

И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.
А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,
видим да је, у раном умирању,
мој, и тудја, младост, горка и једна иста.

И, место моје судбе, са ужасом новим,
сусрећем давни живот, болан и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.

И, тако, без кретње,
тудјину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И, тако, без знака,
дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.

А прах, све је прах, кад дигнем увис руку
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земаљским лелеком.

И, тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И, тако, без имена,
истом жалосцу милујем брда невидјена.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.

Лутам, још,витак, са шапатом старасним
и отресам цланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим;
тишина це стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

И овде, без боје тајне,
ни једне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом купаних воћака и тела.

И, место сребрних пруга, забрезја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над трешњама и младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се свуда шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.

И тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И тако, без пута,
моје миловање, по умирању лута.

А мир, свуд је мир, кад распем што је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.

И, тако, без мора,
прелицу живот наш, зорама Фрушких гора,
И, тако, без пића,
играцу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Лутам, још, витак, са шапатом страшним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Видео: Књижевност уживо