Она је по страни. Не само књижевност него је уметност склоњена да не смета политици. Тако да то није само код нас, него на целој планети. Она опстаје по сили језика и о свом трошку. Али, оно што је она некада била и што су уметници значили, они више као такви не постоје.

Рекао је ово за  "Глас Српске" академик Матија Бећковић, објашњавајући гдје се култура данас налази, како код спрског народа, тако и на глобалном нивоу.

Славни пјесник, књижевник и академик, који је гостовао  ове седмице у граду Источно Сарајево, као гост манифестације "Момо Капор: чувар адресе", гдје је одржао запажено књижевно вече, нема дилеме ко је и шта је довело до ситуације да је култура прогнана на маргине цивилизације.

- Политика је преузела судбину света у своје руке и она више неће да трпи појединце или велике људе какви су некада постојали. Сви морају да буду истомишљеници. Нема оних личности као што је био Толстој, као што је био Зола или као што су били велики уметници, писци који су били слободни људи. Сада на такву улогу више нико нема право, рекао је Бећковић.

ГЛАС: Оно што се данас објављује и покушава прибавити епитет књижевности, по Вашој оцјени, шта је то што се нуди, дјелује да је изобиље тога?

БЕЋКОВИЋ: Никада у историји није било лакше објавити књигу. Немогуће је уопште тај инвентар направити колико се књига објављује сваке године, сваког дана. Али, надамо се да ће се оне праве из те велике депоније некако искобељати, по некој вишој правди. Ја волим оне речи Умберта Ека који је рекао: "Нећете се лако растоциљати књиге!". Он је рекао да је књига била на почетку, па ће бити и на крају, а у међувремену све ове новине, цела та технологија врло брзо застарева. Тако да ти дискови од пре десет година не могу да се користе, а књиге написане пре хиљаду година могу. Он је чак похвалио лопове, криминалце што ништа не знају, па кад су му обили стан, они су му покрали телефоне, телевизоре и сву ту технику, а нису дирнули ниједну књигу, а те књиге су вределе више него та цела кућа. Тако је сада са овом целом мобилном телефонијом,  и како је опет Еко рекао, дошла до речи, светина,  која пре никада није говорила. Тачније, он је рекао: "Олош је дошао до речи"!  

Тако да Гутемберг и сви они који су измислили писмо нису никад помислили да би се тог истог оружја могла допасти глупост и неписменост. Сада нико не мора да испуњава никакав услов да би говорио јавно о стварима о којима нема појма.

ГЛАС: Судећи по оном што се оглашава на друштвеним  мрежама, писмених и начитаних све мање. Колико се данас чита и шта се чита?

БЕЋКОВИЋ: То нико не зна, али велико охрабрење је кад мислите да поезију нико не чита, нико не даје пет пара за све то, а негде где се никад не би надали сретнете неког човека који ће из свог блока, из неког закрпљеног џепа извадити исечену неку песму. И ко год је спојио две речи на начин на који нису спојене раније, има душа које то региструју и не дају да то падне у "Бермудски троугао" и да нестане са овог света.

Језик је створио нас, а не ми језик, као и живот. Човек није измислио живот јер да га је он измислио, он би га и уништио, али како није у његовој власти, он ће надживети све те лудости.

ГЛАС: Када се помене Ваше име међу интелектуалним круговима сјетим се једне опаске: "Када разговарају Матија Бећковић и сада већ упокојени  Атанасије  Јефтић, једини саговорник им може бити сам Господ Бог"?

БЕЋКОВИЋ: Хвала му ко год је то рекао. Ја сам Атанасија волео као брата, као и Амфилохија. Атанас је био оригиналан  и зато се и звао и по свом знању и по својој оригиналности. Знао је, када је он говорио то што наши људи псују Бога, или се са њим свађају, да то није безбожништво. Када неки сељак коме слана убије жито и поврће а он стане на сред њиве и виче "Боже докле ћеш, имаш ли милости, краја.." Да је то један непосредни доживљај Бога и један лични однос и једна оригинална Богословија.  Кад псују, људи додају "Не" , тако да су те његове идеје биле нешто најоригиналније у нашој новијој теологији. С друге стране он је био најнеобичнији владика у Херцеговини који није личио на оне владике какве Херцеговци памте, који су били упарађени, који су били тако обучени и изгледом и говором и разликовали су се од оног Атанасија који је стигао у подераним чарапама и сандалама, али су га прихватили и заволели као свога да је тамо и остао и починуо заувек.

Мени је било само жао што није умро исти онај дан кад и Амфилохије, што је чекао недељу дана да му се придружи, а већ је био спреман.  Најпотресније ми је нешто што му је на последњем часу живота Амфилохије рекао:" Да ти се исповедим!", а Атанасије је рекао: "И ја теби!" Е баш ме занима шта су њих двојица имали један другом да исповеде.

ГЛАС: Када говоримо о умним људима какав је био Атанасије, Амфилохије... Да ли има вриједних саговорника данас или су значајни  и умни људи утопљени у површност?

БЕЋКОВИЋ: Па у страшном времену су се они појавили, па ће и сада однекуд  да се појаве где не очекујете. Дух дише где хоће.

ГЛАС: Власник издавачке куће "Вукотић медиа" Манојло Мањо Вукотић у којој су штампане Ваше књиге и промовисане сада у Источном Сарајеву је рекао да од Вас можемо очекивати још књига које припремате. О чему је ријеч?

БЕЋКОВИЋ: Што сам старији, све више пишем. У младости никад нисам ни сео за радни сто, а сада свако јутро седнем и чини ми се да треба нешто још да урадим, тако да могу рећи –То је у божијим рукама. И увек кажу да Бог даје да човек живи док не уради оно због чега га је створио. Ако ме држи, значи да он има неки разлог.

ГЛАС: Колико државне и остале друштвене институције задужене за културу држе до књижевника, сликара, умјетника у цјелини?

БЕЋКОВИЋ: Не држе ништа. Можемо да не бирамо речи када се о томе говори. Све што је било везано са животом и са истином, то је све склоњено у страну, а до скора су само апстракције, само фантазије, само нешто што нема никакве везе са животом и са стварношћу је форсирано. Сада више немамо филмове које смо сви гледали некада. Није било никога ко није гледао "Ловац на јелене", "Лет изнад кукавичијег гнезда", или сличне .. а сада су суперхероји у моди или "Ратови звезда",  ратови овог и оног, а то је само да вам одвоје очи од живота и од истине.

ГЛАС: Када је ријеч о српској књижевности, част Вама и још понеком међу живима, има ли имена која представљају наду у ваљану писану ријеч?

БЕЋКОВИЋ: Има. Хвала Богу. Био би грех мислити да нема, али сада је толика гужва и није више ни обичај да некога уочите и да га истакнете и издвојите од осталих. Сада када се појавила ова вештачка интелигенција, сада више не знате да ли пишу они или она и тешко да многе можете разликовати, али се ипак појави понеко ко је личност и ко пише своје песме, а не туђе.

ГЛАС: Преко шест деценија пишете, издајете, рецитујете, прошли сте с поезијом и уз поезију цијели свијет, хвалили су Вас они који су знали, нападали углавном они који нису били дорасли, али када сте Ви лично и интимно схватили да све што пишете неко чује и осјећа, онако како жив човјек треба осјећати поетску ријеч?

БЕЋКОВИЋ: Ниједна реч се није родила и не постоји без разлога. И не може да умре. Још срећем људе тамо где им се најмање надам, који из празног новчаника ваде испресавијану моју песму коју чувају, изрезану из новина. Или ми цитирају неки стих за који сам мислио да га нико није запазио. Та награда се не може мерити ни са једном другом.

ГЛАС: Гост сте манифестације "Момо Капор: чувар адресе" која се одржава у част човјеку, са којим сте били близак пријатељ?

БЕЋКОВИЋ: Као што је познато, 1941. године у Сарајеву Капор је остао жив тако што се његова мајка бацила преко њега и сопственим тијелом га заштитила. И та жртва обиљежила је читав његов живот.  Као да је остао да живи да би славио мајку и да би славио живот. А живот је, заиста, славио као мало ко пре и после њега. Момо је био ренесансна личност која је подједнако снажно оставила траг у књижевности, сликарству, новинарству и медијима. Све чиме се бавио носило је печат шарма, духовитости и луцидности. Писао је до последњег даха, чак и када је већ готово изгубио вид, што говори о његовој посвећености стварању. Када бисте видели папире које је искуцао, личили су на мете изрешетане ваздушном пушком, једва да се могло разазнати шта је написао. Као што је писао, тако је и сликао. Као што је сликао, тако је и говорио. Био је неодољив водитељ на телевизији и радију, аутор радио и ТВ драма, човјек изузетог шарма, духовитости и луцидности.

Пише: Жељка Домазет