Умјесто у темељима, како то обично бива при градњи цркава и њеном освештању, повеља из 1931. године - свједочанство о настанку Саборне цркве Вазнесења Господњег у Чапљини сачувана је у металној кутији на престолу у олтару.

Овај важни документ свештенство је пронашло на Спасовдан, који је уједно и крсна слава ове светиње, а парох чапљински Марко Гојачић каже да је то доказ да ништа није случајно.

- Након литургије поводом Спасовдана отворили смо кутијицу која се на престолу налазила дуже од деценије. Мислио сам да се ту налазе мошти са старог престола који је био порушен. Међутим, испод тих моштију се налазио папирић. Био је у доста лошем стању, али смо дјелимично успјели да дешифрујемо најосновније ствари - рекао је свештеник Гојачић за “Глас”.

Иако је повеља у дијеловима, сазнали су и неке нове, до сада непознате чињенице у вези са црквом и њеном изградњом попут тога да је освештана 18. октобра 1931. године.

- Дошли смо до сазнања да је градња цркве почела 1910. године за вријеме пароха Васа Медана, али због избијања Првог свјетског рата није завршена. Касније је трудом свештеника, прије свега Илије Ћуковића, који је био парох 30-тих година прошлог вијека у Чапљини, завршена - истакао је Гојачић.

Интересантно је, додаје, да је црква грађена захваљујући и прилозима краља Александра и то у вријеме патријарха Варнаве, епископа Јована Илића и протонамјесника мостарског Владимира Гвозденовића.

Ово збирно мјесто вјерног народа из Чапљине, које уз рушења и обнове, свједок је најважнијих празника и сабирања скоро цијели вијек.

Свештеник Гојачић наглашава да на овом подручју није никада било лако. Оно што би се у ратовима срушило, касније би било обновљено и тако више пута.

- Црква је страдала и у Првом и Другом свјетском рату, а посебно у рату деведесетих. Звоник је срушен и запаљен, црква је била у лошем стању. Након рата је обновљена, трудом свештеника који су били прије мене, који су одрадили доста посла, а нама је остало само да урадимо завршне радове - рекао је Гојачић.

Живот у долини Неретве, па самим тим и у Чапљини и околним селима и данас је тежак. Окосница људи који живе на овом поднебљу је пољопривреда, због погодне климе и плодне земље.

- Моја парохија броји мало православног становништва, а за осам година тај број се смањио са 330 на 220 људи, који се углавном баве пољопривредом. Након рата, људи су обновили своје куће, имања, имају баште, обрађују земљу и то не само у Чапљини него читавом долином Неретве, али ријеч је углавном о старијем становништву, младих је све мање - рекао је Гојачић.

Пребиловци

Чапљински парох Марко Гојачић каже да је ову парохију преузео 2014. године и да му је прва служба била на Видовдан у селу Габела. Храм у Пребиловцима, који је изграђен 2015. године, има посебан значај, мјесто су оздрављења и васкрса, те свједочанство да васкрс заиста и постоји.

- Свједоци смо васкрса Пребиловаца, пребиловачких мученика и херцеговачких мученика. Велики број људи посљедњих година долази да обиђе овај храм и да се поклони моштима мученика и то нас радује. Сваки тај долазак заправо је потврда да након страдања, крста и голготе коју су преживјели људи, долази васкрс - рекао је Гојачић те да су прави примјер за такво нешто Пребиловци.

Аутор: Милош Васиљевић