Професор књижевности и хумориста, Милован Јевтовић из Пала, дуго година је радио као уредник на Радио Сарајеву и писао текстове за некад најпопуларнију емисију "Цик цак" која се емитовала недјељом.

Био је идејни творац "Тодора Инокосног", који је засмијавао слушаоце сарајевског радија широм Југославије. Хумористичке текстове објављивао у студентском листу "Наши дани", Радио-телевизији Сарајево, Радио-телевизији Републике Српске, ТВ Канал С, Новом Ослобођењу...

Сценариста је хумористичке серије Голи живот, емитоване на Српској телевизији 1994. године. Године 2007. је објавио збирку пјесама "Незаштићени свједок", а касније је изашло и њено допуњено издање. Писао је и за некадашње "Паљанске новине".

Поред књижевности и лијепе писане ријечи, Милован је велики заљубљеник у спорт, односно нордијско скијање.

У разговору за портал Катера Милован се присјетио седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, које је већим дијелом провео на Радију Сарајево, а затим и периода проведеног у српским медијима током и након рата.

Када сте почели да пишете хумористичке текстове и како сте започели каријеру на радију?

Милован Јевтовић:  Први пут званично сам почео да пишем на другој години факултета, али сам чак и у основној школи и у гимназији имао улогу неког „забављача“, шаљивџије, то је лијепо прихваћено у друштву и био сам на неки начин популаран. Негдје на другој години факултета, у листу "Студентски дани" сам почео да објављујем ризме, скечеве, те двије форме које су ми највише одговарале, и кренуло ме је у почетку јако добро. Сјећам се да је након мјесец-два дана рада, уредник хумористичке рубрике у том листу Исмет Бекрић, на састанку редакције рекао осталим сарадницима, да се угледају на мене, да им такав хумор треба.

Већ на трећој години факултета успио сам да објавим прве радове на Радију Сарајево у емисији која се прво звала „Чичак“, а касније је преименована у „Цик-цак“. Почео сам да објављујем сваке недјеље, напишем текст, сниме га глумци, тако сам постао редовни сарадник Радија Сарајево. Након тога сам писао хумористичке текстове за "Село весело", која је била невјероватно популарна емисија. Мислим да је и сада немогуће постићи такву слушаност као што је та емисија била слушана.

Фото: С.Ковачевић/Приватна архива

Како је изгледао тај период проведен на Радио Сарајево у то вријеме?

Милован Јевтовић: Било је ту много хумористичких репортажа, о самом селу, све рубрике сам ја радио, попут: "Хумористички амбар", "Весели војнички ранац", "Земљаци", "Јазо Капара" и други. Али, као најважније сам сматрао моје учешће у "Цик-цаку". То сам некако схватао озбиљније, то су биле године између 1966. и 1970., када сам завршио факултет.  Негдје 1969. године Радио Сарајево је донио одлуку да направи један конкурс за најбољи текст године и одмах сам кренуо од јануара мјесеца са тим ликом Тодора Инокосног. Конкурс је био да се бира најбољи текст недјеље, мјесеца и тако читаве године...

Тај мој текст је побиједио прве, друге, треће, четврте недјеље, затим у наредном мјесецу побјеђује и прве, друге, треће недјеље...онда се неко сјетио ако побиједи четврте недјеље неће добити 12 учесника, па су рекли: "Ово не важи". Тако су ишли 12 мјесеци, завршни фестивал је био у Зеници, ја сам освојио ипак прво мјесто. Касније нисам ишао много на конкурсе, био ми је циљ да то добро напишем, тада сам и завршио факултет. Након тога сам радио и као професор у Саобраћајној школи у Велешићима.

Био сам стално присутан и у емисији "Село весело" и у "Цик-цаку", а онда након што је Никола Шкрба отишао у пензију ја сам прешао за стално на Радио Сарајево да радим од 1980. па све до 1992. године, гдје сам био уредник емисије "Цик-цак".

Због чега је емисија "Цик-цак" достигла толику популарност међу слушаоцима?

Милован Јевтовић: То је била најслушанија емисија, ту сам сазрео. То је једно вријеме била једна од најбољих радио емисија у СФР Југославији. У једно вријеме, осјетио сам да је емисија мало стагнирала јер је имала слабу сатиру, критика се односила углавном на неке директоре, шефове, у саму политику нисмо смјели улазити, међутим ја сам одједном осјетио да то треба да буде главни циљ, да емисија постане активна, да иде до самог врха власти. Због тога, једном замало нисам остао без посла, а то је било 1985. године. Завршио сам на неком интерном суду Радио Сарајева због тога што сам се дрзнуо да нападнем сами врх власти...

Наиме, требало је добро запаковати некакву идеју и лансирати је, а публика је могла да осјети на кога се ту циља. Послије Титове смрти било је јако заоштрено стање, страшно се пазило да не би ко "дирао Тита". Тако је настала шала, када рецимо Тодор Инокосни улази у студио и обраћа се једној дјевојци овако: 

"Снајка, дај да ми испуниш овај формулар, дижем кредит“, а она њему каже: "Јао, немојте, ја не волим кредите, кад сам дужна не могу да спавам“. Он њој каже: "А како тек спава онај којем су дужни?". Она га пита: "Па је ли тај кредит повољан?", каже он: "Како није повољан, кредит дугорочан, а ја стар", то је био алузија на Тита.

Фото: С.Ковачевић/Приватна архива

Упркос тешком ратном стању у нашој земљи, на ТВ екранима емитује се серија "Голи живот" по Вашем сценарију. Како је настала та серија?

Милован Јевтовић: Моје тадашње колеге са телевизије Илија Гузина, Ристо Ђого и други су ми тражили да напишем мало хумора у том "црном времену", да се људи мало насмију. Ја сам прихватио ту идеју, узео сам за инспирацију људе из мог окружења, једно село и ликове из села, гдје сам представио то њихово довијање за вријеме рата, доживљаје из села...Замишљено село Извори, из околине Пала, у којем се радња дешавала. Није ту било самог рата, то је била позадина, они се довијају да изађу из свих тих проблема.

Када сте објавили књигу "Незаштићени свједок"?

Милован Јевтовић: Књигу сам објавио сасвим случајно. Одштампао сам два издања књиге "Незаштићени свједок", али сам те пјесме годину дана писао у некадашњим "Паљанским новинама". Добио сам задатак од уредника новина Гордане Самарџић да пошаљем по једну пјесму, и ја сам тако писао, таман тај термин ми је добро одговарао и да није било тих новина, ја ту књигу не бих никад написао.

Најбоље пјесме су оне које у себи садрже приче, сад ако гледамо да је прича основа књижевности, ако гледамо Илијаду и Одисеју, као најбоља дјела свјетске књижевности, наше дивне епске пјесме, све су то приче у стиху и десетерцу, тако су и ове моје пјесме, у књизи "Незаштићени свједок". 

Како сте, поред свакодневних обавеза на послу и у медијима, пронашли времена за спорт? Зашто баш нордијско скијање?

Милован Јевтовић: Може се рећи да сам из нужде одабрао нордијско скијање, тако што сам зими, када падну велики снијегови, у школу на Пале ишао на скијама. Тако сам почео скијати, а иначе, прва четири разреда основне школе сам завршио у селу Павловац. Затим, пети разред сам ишао у Сарајево, а шести и седми на Пале. Осми разред сам завршио у Сарајеву. Од шестог разреда основне школе кренуо сам на скијашка такмичења, а касније током похађања гимназије у Сарајеву, постао сам члан Сарајевског смучарског клуба. То што сам ишао на скијама више ми је важило него оно што сам научио у школи, јер сам захваљујући скијању доживио најљепше тренутке, обишао много свијета.

Фото: С.Ковачевић/Приватна архива

Касније, по завршетку такмичарске каријере, био сам најупорнији скијашки радник и створио сам на хиљаде такмичара кроз три клуба. Сарајевски смучарски клуб је био угасио нордијску секцију, коју сам по завршетку каријере обновио. Прије тога, основали смо Смучарски клуб "Требевић", који смо касније "утопили" у ССК. Послије рата смо основали Смучарски клуб "Источно Сарајево", са којим смо кренули од нуле, а данас имамо такмичаре на ЗОИ. Наш такмичар, а сада тренер Младен Плакаловић учествовао је на три ЗОИ, као и Страхиња Ерић, који је учествовао на ЗОИ у Пекингу.

Биографија:

Милован Јевтовић рођен је 1945. године у селу Луке на Требевићу, општина Пале. Основну школу похађао је у селу Павловац, на Палама и у Сарајеву, гдје је завршио и Прву гимназију, а затим и студије књижевности на Филозофском факултету.

По завршетку факултета, једно вријеме је истовремено радио на Радију Сарајево и предавао српски језик и књижевност у Саобраћајној школи у Велешићима, а затим је ступио у стални радни однос на овом радију, гдје је остао до 1992. године.

Од 1992. године радио је на РТРС, "С каналу", Новом Ослобођењу. Сценариста је хумористичке серије "Голи живот", емитоване на Српској телевизији 1994. године. Године 2007. је објавио збирку пјесама "Незаштићени свједок".

Дугогодишњи је скијашки и спортски радник, а тренутно је секретар Смучарског клуба "Источно Сарајево".

Разговарао: Миљан Рашевић