Почетком ратних деведесетих када су хирурзи бјежали у свијет или бар у Београд, др Керкез је изабрао тежи пут: као добровољац је отишао на фронт.

Никад се због те одлуке није покајао, јер му се и данас јављају његови бивши пацијенти, људи свих вјера и нација, које је знањем, вјештином и срчаношћу спасао, у часу кад је изгледало да их више ништа не може отети од смрти.

Било их је на хиљаде, али вјероватно најзахтјевнија је била операција којом је 1992. у Петровцу спасао тада 26-огодишњег Ибрахима Балића. Ибрахим је изрешетан са 28 метака из непосредне близине. Цријева су му била искидана, дијафрагма изрешетана, плућа, желудац, слезена… тешко повријеђени.

Операција је трајала шест и по сати, али је Ибрахим спасен и оспособљен за даље лијечење у Бањалуци и на ВМА у Београду. Данас живи са својом породицом, нормално хода, путује, говори… Ибрахима, Бошњака, рафалом је изрешетао његов суграђанин Хрват, а спасао хирург Србин.

– Драго ми је што је Ибрахим жив и здрав. Кад смо у рату, у оном злу спасавали људе, нисмо, наравно, гледали ко је које вјере и нације. То не би било људски. Лијечио сам, између осталих, и једног команданта хрватског Збора народне гарде и много рањених официра и војника из такозване Армије БиХ – каже др Керкез.

Искусном ратном хирургу рука није задрхтала ни у новембру 1994. године када је оперисао свог главног команданта, генерала Ратка Младића.

– Рањен је од гелера гранате на Грабежу, на бихаћком ратишту. Мада није изгледало тако када је 1994. озбиљно рањен у потиљак – сјећа се др Керкез.

Сјећа се и многих других својих пацијената, истина не свих, јер ко би то могао! Процјењује се да је са својим сарадницима из хирурших екипа надомак линија фронта за четири ратне године збринуо више од 7.000 рањеника и болесника!

И кад се подвуче црта, др Милован Керкез, васкуларни хируг, магистар медицинских наука, пензионисани потпуковник, ратни ветеран и ратни војни инвалид, није само лијечио људе. Он је и написао 13 књига, међу којима и записе “Ратни дневник једног хирурга” и “Ратни хирург рањен у душу”, једну монодраму и двије поеме. Објавио је и више стручних радова, предавао једно вријеме у вишој медицинској школи, одликован је Крстом милосрђа и на крају… заборављен.

– Послије рата сам, некако, схватио да мени нигдје нема мјеста, ваљда зато што сам увијек говорио оно што мислим, што сам говорио истину о свему, па и о дешавањиам у рату. Политика то не опрашта – каже др Керкез.

Тада млади, али већ искусни хирург и постипломац Београдског универзитета, др Милован Керкез свој ратни пут започиње, чим су на простору бивше Југославије испаљени први меци. У августу 1991. као добровољац хирург одлази на лички фронт, у Удбину, и тамо формира болницу са ратном хирургијом.

Остаје ту до априла 1992. године када одлази на Купрес, опустошени град пун људских и животињских лешева. Био је тамо не само хирург, него и акушер, и психолог, и мртвозорик и то у немогућим условима.

– У лијевом крилу девастираног Дома здравља смо смјестили хирургију, у десном је била мртвачница. Ту су довезли 53 тијела српских цивила побијених за само два дана. Ниједан леш фамилија није могла препознати, толико су били измасакрирани, било је одсјечених глава, ископаних очију, одсјечених ушију и носева – сјећа се др Керкез.

Како струје у Купресу није било, хируршке инструменте су првих дана стерилисали кувањем на шпоретима на дрва, а за освјетљење су користили фењере.

И касније, у Петровачкој болници, у болници у Дрвару, у Грахову, Санском Мосту… дешавало се свашта. Тешко би то стало и у филм, а камоли у једну скромну новинарску причу.

Дешавало се да због гранатирања нареди да се рањеници у хируршку салу уносе и износе кроз прозор.

Дешавало се да, кад је у операционој сали нестало свега, скине са себе своју хируршку мајицу, да би је употријебио као завој.

Дешавало се да слуша вапај рањеника, да им спаси живот, а да их спасити не може, јер нема чиме.

Дешавало се да одбије наређење за евакуацију, само да би остао ближе линији фронта и рањеницима.

Дешавало се да на Петровачкој цести гледа како непријатељска војска гранатира колону и убија немоћне избјеглице и рањенике.

– Снаге за брзе интервенције су захтијевале да се бомбардује колона у којој су били рањеници и голоруки народ. Захваљујем јединици ХВО, која није гранатирала колону и убијала рањенике и народ – остало је записано у Керкезовом ратном дневнику.

А десило се и то да му прије двије године, кад је већ одавно био у пензији, зазвони телефон и мушки глас га упита:

– Сјећате ли се ви мене, докторе? Кад су ми плућа била изрешетана, тамо, на ратишту, успио сам само да вас питам: “Докторе, хоћу ли икад видјети своју дјецу?” Ево ме сада са дјецом и унуцима, славимо рођендан.

Др Керкез каже да за само један такав позив, а много их је било, вриједи живјети. А има и поруку за политичаре и за младе људе.

– Политичарима поручујем: запослите ову омладину, умјесто да звецкате оружјем. Млади људи треба да знају да је рат највеће зло које људски ум може да смисли, зло које никад никоме не треба да се понови – поручује ратни хирург.

Крваве кошуље

Др Керкез је захвалан свим љекарима, медицинским сестрама, техничарима, возачима санитета, који су се са њим, у доба убијања, борили да спасавају животе. Сви су они, каже, хероји, којима треба подијелити ордење. Ипак, посебно је захвалан својој супрузи Зори, која је бринула о породици и о њему, док је он дане и ноћи проводио по ратним болницама.

– Колико је она само мог крвавог веша опрала – каже др Керкез.

Овај “усташа” је мој!

Када је оперисао и лијечио и ратне заробљенике, др Керкез је доживљавао и да дођу наоружани борци, најчешће припадници Арканове паравојске, и траже да им “преда рањене усташе” да се они “обрачунају с њима”.

– Једном сам, тако, био сам у болници, ноћу. Стао сам пред тог насилника и без пардона рекао: “Само преко мене мртвог! Овај је усташа мој и ја за њега одговорам, а теби ако такав треба, иди на фронт па себи зароби усташу” – прича др Керкез.