Мирјана Гранзов – Мочевић једна је од најпознатијих Паљанки у свијету алпског скијања и засигурно важи за некога ко је читав живот „провео на скијама“. Одрасла је на Јахорини, а скијање је у породици Гранзов права традиција, јер су њен стриц и отац врхунски скијаши, те су она и сестра Јелена наставиле истим путем.

У интервјуу за портал Катера, Мирјана каже да је скијање било логичан одабир будућег занимања, те да у томе није било пуно дилеме.

Родитељи Радивоје – Столе Гранзов и мама Љуба, те сестра Јелена и наравно Мирјана, били су права екипа која је покренула све оно што се касније дешавало.

Фото: Приватна архива

Како су изгледали први почеци скијања на Јахорини у периоду Вашег скијашког сазријевања?

Мирјана Гранзов-Мочевић: Скијали смо на Јахорини и ту су били најбољи тренинзи,  али скијање је за нас у том периоду било доступно и на Палама. Сјећам се да смо одлично тренирали на стази код Света Лучића, на старој станици у Палама. Међутим, Јахорина је била доминантна, посебно након Олимпијских игара и такмичења у Свјетском купу. Тренирало се на врхунском нивоу, имали смо све услове, углавном на стазама Олимпик и Рајска долина. Било је то сјајно вријеме, а у мом клубу, „Романији“ из Пала, се дешавала магија. Мој отац Радивоје Гранзов – Столе, био је мој тренер, покретач свега, снага и знање које смо упијали од њега била је космичка. Радило се пуном паром, скијали смо сваки дан и ништа није било тешко. Ту су били моја сестра Јелена, а са њом и Драгана Петровић, Велибор Лазаревић, Владимир Лучић, Јелена Лоловић и многи други. Након тога сам прешла у Црвену звезду.

Какав је за Вас осјећај био наступити на ЗОИ 1998. и каква је атмосфера владала тад у Јапану?

Мирјана Гранзов-Мочевић: Сваки спортиста има снове, а један од тих снова је засигурно и наступ на Олимпијским играма. Моја жеља је била да дођем до олимпијског тима, успјела сам се изборити за мјесто у репрезентацији СР Југославије и моја жеља се остварила уз напоран рад, дисциплину и упорност. Била су то тешка времена за све нас, али успјели смо. Успјела је моја породица, а сваки мој успјех је њихов. Олимпијске игре у Нагану су биле фантастичне,а 27. освојено мјесто је било солидно. Моја очекивања су била већа, али у односу на услове које смо имали, резултат је био добар. Надала сам се да ће резултат на сљедећим ЗОИ бити бољи, али нажалост, нисам успјела да одем.

Фото: Приватна архива

Како сте поднијели повреду која Вас је удаљила из такмичарског ритма?

Мирјана Гранзов-Мочевић: Повреде су саставни дио сваког врхунског спорта и оне прате сваког спортисту. Некога мање, а некога потпуно избаце из колосијека. Ја сам, нажалост, по повратку из Нагана имала операције оба кољена, које су ме пореметиле, али сам ипак успјела да се вратим. Међутим, након Свјетског првенства у Ваилу 1999. године , тежак прелом поткољенице ме је потпуно избацио из игре. Нисам успјела да се вратим на вријеме и то је био крај једног поглавља. Са тим су дошле и тешке околности у земљи, бомбардовање Србије и повратак је био немогућ. То су ствари које се морају прихватити као такве. Нисам смјела да живим у прошлости, једноставно сам кренула даље. Мој став је био, ако не могу да дам максимум, не треба то више да радим. Срећна сам што сам и даље на скијама и тај дио срца је увијек испуњен.

Колико данас активно пратите домаће скијаше у БиХ и Србији? Како гледате на тренутну ситуацију улагања у зимске спортове обје државе?

Мирјана Гранзов-Мочевић: Пратим скијање у оној мјери колико је то могуће. Када спортиста има предиспозиције и вољу, потребна је подршка државе. Таленат је 30 одсто, све остало је рад и логистика. Немогуће је направити велики резултат без озбиљне стратегије. Скијање је тежак спорт, као и већина индивидуалних, гдје појединац носи највећи терет. Ако нема подршку у сваком смислу, тешко се долази до озбиљних резултата. Успјех спортиста се признаје тек када донесу медаље, нико осим њих самих и њихових породица не зна какву голготу они пролазе. Примјер је данашња Јахорина. Нема ту више клубова, такмичења...Нико их не препознаје у ширем смислу. Спорт привлачи масе, масе доносе новац.

Фото: Приватна архива

Како је изгледао Ваш живот у свијету скијања након повлачења из професионалног ритма и такмичења?

Мирјана Гранзов-Мочевић: Ја скијање живим и тако ће остати заувијек. Почела сам, најприје, радити као инструктор скијања и тренер. Тренерски посао је захтјеван и ја сам сматрала да у том тренутку немам времена за то. Након такмичарске каријере посветила сам се инструкторском позиву, стекла међународну лиценцу и кренула у развој тог сегмента на овим просторима. Члан сам комисије за учитеље и тренере скијања у Ски савезу Републике Српске и дио комисије Асоцијације учитеља и тренера скијања у БиХ. Технички сам делегат за дјечија такмичења и пуно пажње посвећујем безбједности на тим такмичењима, као јако битном сегменту.

На Јахорини радим и у породичном хотелу „Спорт Гранзов“ већ 20 година. Развијамо полако породични бизнис с љубављу и са пуном пажњом усмјереном на скијање и скијаше. Љубав и знање о скијању несебично преносим многима и надам се да сам успјела у томе да људи заволе тај спорт.

Мој највећи успјех је што моја дјеца, Лука и Андреј, скијају и воле тај спорт, заједно са мном и мојим супругом Драганом, који је такође професор спорта, одбојкашки тренер и заљубљеник у скијање.

Биографија:

Мирјана Гранзов-Мочевић рођена је 6. јануара 1980. године. Каже да је њен град Пале, гдје је одрасла, док је Јахорина њена планина. У родном мјесту је завршила гимназију и Факултет физичког васпитања и спорта, а магистрирала је у Новом Саду, у области менаџмента за спорт и туризам.

Вишеструки је првак Југославије у млађим категоријама, јуниорској и сениорској категорији. Учесница многобројних међународних такмичења, Олимпијских игара 1998. у Нагану (Јапан) и Свјетског првенства у Ваилу (САД) 1999. године.

Приредио и разговарао: Миљан Рашевић