Најјача експлозија у историји Србије, која је на данашњи дан 1941. године готово сравнила са земљом Смедерево, убила је, према непотпуним сазнањима, више од 2.500 људи и оштетила око 2.000 кућа, али је и даље обавијена мистеријом.
Ударни талас имао брзину од 5.000 метара у секунди
Према свједочењу тадашњих медија и савременика, стравична експлозија је у 14.20 часова потресла цио град и околину, а до данас се не зна тачан узрок детонације "мале атомске бомбе".
Експлозија је била толико јака да је направила кратер дугачак 50 и дубок девет метара.
Ударни талас кретао се 5.000 метара у секунди и имао јачину мање атомске бомбе. Неко је касније израчунао да је унутар камених зидина било десет милиона коњских снага разорне моћи.
Јачина експлозије била је толика да је срушила двије градске куле и дио тврђавиног бедема према жељезничкој станици, односно према смедеревској вароши.
Стакла на прозорима су пуцала и у насељима на ободу Смедерева, а подрхтавање земље, налик на земљотрес, осјетило се у Великој Плани, Белој Цркви, Вршцу и Београду.
Несрећа је имала трагичан исход јер је то био пијачни дан тако да је на улицама било још више људи него обично.
Четири хиљаде тона камења сручило се на градић
Послије капитулације Југословенске војске, Нијемци су одредили Смедеревску тврђаву као мјесто гдје ће складиштити заробљену опрему, оружје, муницију и бензин. Одатле је муниција пребацивана у Њемачку, која се спремала за напад на СССР.
Смедерево је било повезано жељезницом, а утовар заплијењеног материјала вршили су заробљени припадници поражене Југословенске војске.
Експлозија се догодила баш у тренутку када је поред тврђаве пролазио воз за Велику Плану, који је превозио раднике кући. Према изјавама свједока, прво су се чули пуцњи /што би могло значити да се прво запалила муниција/ да би око два минута касније дошло до велике експлозије.
Међу жртвама били су и син, снаха и унука њемачког намјесника у окупираној Србији Милана Недића.
За обнову града Савјет комесара поставио је за ванредног комесара за обнову Смедерева Димитрија Љотића, смедеревског адвоката и присталицу нацистичког покрета.
Он је у Смедерево довео 120 припадника свога покрета и са њима организовао службу за обнову града.
Писац књиге "Трагање за истином" Мирослав Станковић, који је у вријеме експлозије био радник Жељезничке радионице Смедерево и путник на задњој плаформи посљедњег вагона воза 4714, који је возио раднике ка Великој Плани, израчунао је да се тог дана на град сручило најмање 4.000 тона камена из зидина тврђаве.
Постоји чак свједочење да је камен величине воденичног точка пао у виноград удаљен више од три километра од тврђаве.
Највећи број жртава сахрањен је без имена у заједничкој гробници на уласку у гробље.
На спомен-костурници, подигнутој 1942. године, уписано је 485 имена. Нису уписана сва имена, као ни имена великог броја особа које су страдале у возу број 4714 – јер списка путника није било.
Зна се да су вагони, због пазарног дана и дијељења свједочанстава ученицима гимназије, били препуни и да је и на платформама сваког вагона стајало по десетак путника.
Истог дана, просвјетни радници из цијелог среза примали су плате у Смедереву, а у граду су гостовали глумци Српског народног позоришта из Новог Сада.
Теорије завјере: Голубић, Енглези, комунисти, патриоте...
Постоји више теорија завјере о експлозији у Смедереву.
Неки публицисти вјерују да је 5. јуна 1941. године Мустафа Голубић, један од најбољих Стаљинових агената и некадашњи припадник српске "Црне руке", организовао диверзију.
Мустафа Голубић је ухапшен два дана касније, али из података о испитивању у Гестапоу произилази да Голубића Нијемци нису теретили за ту експлозију.
Неки историчари сматрају да је теорија о Глубићевиј диверзији мало вјероватна јер се у то вријеме СССР трудио да буде у добрим односима са Њемачком.
Спекулисано је да је експлозију изазвао опушак цигарете њемачког војника, енглески авион који је надлетао Смедерево или, можда, неки локални патриота.
Нијемци су догађаје од 5. јуна 1941. године означили као "несрећни случај", али у деценијама које су услиједиле у српској јавности су почела да се појављују другачија објашњења.
Тврдило се да су комунисти извршили саботажу, али послије рата нико није смио да прича о томе јер комунисти, наводно, не би били поносни због тога што је толико људи убијено.
Појављивале су се и приче очевидаца који су наводно пред саму експлозију видјели савезнички авион како надлијеће тврђаву и баца нешто што је изазвало експлозију јер се тада знало да се та локација користи за потребе њемачке ратне индустрије.
Друга теорија је да је неки од српских ратних заробљеника, који су свакодневно довођени на принудни рад, намјерно или случајно бацио опушак од цигарете.
Највећи дио историчара, међутим сматра да је петојунска експлозија несрећни случај: или су Нијемци бацили опушак од цигарете или су нишанске справе, којих је било много, под углом бациле сунчеве зраке на барут и запалиле га.
Они указују на чињеницу да Енглези у том тренутку нису били способни да надлете Европу и њемачке положаје и дођу до Смедерева.
Тако експлозија "мале атомске бомбе", која је и данас остала застрашујућа у свијести Смедереваца и цијеле Србије, нема свој званични епилог.
