У малом селу Плање у рогатичкој мјесној заједници Стјенице пет је кућа са укупно 12 становника, од чега је у једној петоро чељади. Ријеч је о домаћинству самохране мајке Јелене Глуховић са двије кћерке, Кристином и Аном и сином Луком те дјевером Живком.

Њене кћерке и син најмлађи су становници Плања и по свему судећи тако ће бити још дуго, јер су Ана (18) и Лука са 17 година са својим тренутним животним опредјељењем одлучили да остану у селу. Обоје су, након завршене основне школе, наставили образовање у Средњошколском центру “9. јануар” у Рогатици за занимање агротуристички техничар, рачунајући да им аграр буде основно занимање и да остану везани за село, посебно за узгој стоке, које је дугогодишња породична традиција.

То доказује и чињеница да Јелена (44), која је прије три године послије смрти мужа Илије остала сама са троје дјеце, није клонула духом. Успјешно је уз дјечији додатак наставила да носи тешко породично бреме, које је пало на њена плећа.

Уз помоћ дјевера Живка (61) и дјеце, у тору имају стадо од 110 оваца, а послије зиме која је на прагу биће их и скоро 200. У штали је шест музних крава и двоје телади и све друго што треба да има једно успјешно породично газдинство. Обрађују 150 дунума властите и око 100 дунума земље коју узимају у закуп.

Заслуге за то умногоме припадају и дјеци вриједне Јелене. Од малих ногу она су уз њу у тору и штали, а уз све то добри су ђаци. Најстарија Кристина већ другу годину је на студијама здравствене његе Медицинског факултета у Фочи. Често дође кући и увијек је од користи мајци, сестри и брату.

Ана је матурант и крајем текуће школске године имаће диплому техничара агротуризма. Тим путем иде и најмлађи Лука. Он је трећи разред и стицајем животних околности, већ у неку руку и глава породице. Замијенио је мајку у већем дијелу тежих, мушких, послова.

Анин и Лукин дан, причају они, почиње између пет и шест сати. До седам морају бити на аутобуској станици у Стјеницама, које су удаљене осам километара, одакле ђачким аутобусом путују још 18 километара до Рогатице. На настави су до 14 часова, неријетко и дуже, а онда опет аутобусом до Стјеница и пјешачење до њихових Плања. Слиједи кратак одмор уз ручак и на посао - савијање стоке и друге кућне обавезе до 19, а почесто и до 20 часова. Вечера је уз сијалицу и тек онда учење.

Иако је матурант, Ана се још није опредијелила - да ли да остане техничар или да настави школовање на неком од факултета. Али зато њен брат Лука рече да о томе не размишља. Подлогу за оно са чим се тренутно бави добиће у средњој школи у смјеру агро, који је доминантан у односу на туризам.

- Бићу бар “полуквалификовани” сељак, ако факултетом не могнем стићи до “мајстора” у сточарству и ратарству, чиме се годинама бави моја породица и од којих се уз добру организацију може солидно живјети и у мојим Плањама, које пружају све услове за добру зараду и лијеп живот - вели Лука.

Тим прије, додаје, што је ове године, на свеопшту радост, дошла и чиста вода за пиће и довољно за напајање стоке са извора Биоштице. Отишле су у пензију чатрње и бунари, који су са првим љетним данима пресушивали, а и цистерне за довоз воде.

- Што се тиче другог, додатног дијела мога занимања - туризам, нека га за не дај боже. Радећи и тај посао остаје се у животу - рече на крају Лука.