(Мој) Живот је rock and roll

20.02.2021. 14:43
0
ИЗВОР: Катера

Кад је драги Бог мени дао живот, дао ми је и надареност за музику, а потпуно ми ускратио надареност за цртање. Тако да сам још као дијете у основној школи пјевао као славуј, али у цртању, ма ту сам увијек храмао.

Чак и дан данас, кад желим нацртати човјека, ја то цртам са оним круговима умјесто главе, оним кривуљама у кругу, како се црта онај "смајли" и штаповима умјесто ногу и руку. Не знам да ли сам из ликовног икад имао више од тројке. Е јесам једном добио петицу, а ни дан данас ми није јасно зашто.

Наш наставник ликовног Лазо Савић нам дао задаћу да обликујемо код куће било шта, или у глини или у камену, или у дрвету. Ја заборавио на тај домаћи задатак. Дођем пред школу (био осми, завршни разред), а пред школом сви они из мог разреда држе у рукама, неко камен облутак, на нешто налик, неко вајао људску главу у глини. Ја ништа. Онако у паници, како ћу на час без игдје ичега, случајно у каналу спазих комад дрвета. Комад дрвета, ни по чему необичан, да на једном крају није имао пруће, које је мене посјетило на реп пауна.

И тако ја то дрво, без икакве обраде донесем на час, а Лазо одмах сконта да би то могао бити паун и ја добих, први пут у животу петицу из ликовног. И послије, у гимназији, иако се није ту ништа цртало, него се оно више учила историја умјетности, нисам баш имао “слуха” за умјетност. Срећа па ми професор био чувени Боро Михачевић, који је и из највећег дудука за умјетност могао нешто исциједити, па ако ништа, а оно за пролазну оцјену. Истине ради, Боро Михачевић никада није, али никога, оборио из историје умјетности.

Радо сам ја учио и ону египатску, грчку, римску културу, кипарство, архитектуру. Па и Тицијана, Микеланђела, Леонарда да Винчија. Све сам некако разумио. И онај чувени осмијех Мона Лизе сам покушавао одгонетнути, али оне експресионисте, кубисте, надреалисте, ма иди бре. Пикасо, Клауде Монет. Шта је писац хтио да каже. Не иде, па ето ти. Никада ми није било јасан тај Пикасо. Шта је ту умјетност и зашто су те његове слике непроцијењиво богатство. Ето ту сам ја и дан-данас слијеп код очију и често се питам у себи, кад видим људе да се диве тим сликама, кога они то заје*авају.

Али зато музика. Ја мислим да сам још у мајчином трбуху пропјевао. Вјерујем да нисам ни плакао као остале бебе, него је и у том плачу било неке мелодије. У основној школи ме учитељ Бебан водио од разреда до разреда да им нешто отпјевам. Некако сам као дијете имао суптилну душу, био до бола осјећајан. Данас би се то рекло, ма пи**ица од дјетета. А кад бих пјевао неке тужне дјечије пјесмице и сāм сам бивао тужан. Пјесма о зеки у зимској ноћи који тражи замрзли поток ме редовно могла расплакати, а баш ту пјесмицу сам пјевао по свим разредима, гдје ме је водио учитељ Бебан.

Моју надареност за музику сам сто посто наслиједио са мајчине стране. Мајка је лијепо пјевала севдалинке, али је сав тај таленат долазио од рахметли деде Салихаге. За деду Салихагу ме веже много лијепих успомена, али и његова јединствена животна прича, о томе како се оженио. У оно вријеме између два рата је народ у источној Босни, Горажде и околина, оно напрасно умирао. Наиђе само тако сушица и однесе. Листом, не бирајући. Као косом, све покоси. Старо, младо, није бирала. За њу лијека тада није било, па су тако и мој дедо, као и његова браћа и сестре, све једно другом до уха, остали сирочад. Однијела им сушица и оца и мајку, па их тако амиџа и поред многобројне своје дјеце, ето узме себи. Сиромашно је то тада било, јер сушица је највише биједу косила. Али живот и судбина су били јачи.

Мој дедо је у то доба радио најтеже послове на прузи која се тада правила, а увијек онако ситан, да л’ је и педесет кила имао, (ја га се дебљег и не сјећам) некад негдје, да ли из невоље или из љубави, је научио свирати тамбурицу. Свирао је тако дедо и по сијелима и по теферичима и по томе су га и одатле људи знали. Моја нена рахметли је била из Паргана, приградског горажданског насеља, била из богате куће, лијепа и охола. Међутим и њену мајку је изненада однијела сушица и отац им доведе злу маћеху. Маћеха ко маћеха, вољела своју дјецу, а пасторчад кињила гдје год могла. Једном јој је моја нена отворено у очи рекла, буде ли је даље кињила, удаће се, па макар и за сиромашног Салку. Како се то догодило, детаље не знам, али се сиромашни Салих оженио богатом Аишом. Изродили осморо дјеце. А како је само мој рахметли дедо волио моју нену, ја то никад нигдје више нисам видио.

Уз мираз који је добио, а вриједан какав је био, дедо је врло брзо заимао. Да ли од брига или због толико дјеце, осморо ваља на пут извести, деду ја никад нисам чуо да је свирао уз тамбуру, нити је пјевао оно у друштву или за своју душу. А пјевао је само кад је био болестан, кад је био у оној врућици. А пјевао је тада тако лијепо, да га је милина била слушати. И не би то ништа мени било толико чудно да ја то исто не радим. Чим ме температура нападне, ја пропјевам. И дан-данас.

Као дијете сам мрзио шишање и нимало волио локалног брицу. На Корану, онде гдје је у једном дијелу био здрављак, у другом дијелу је била бријачница. Брицу нисам волио јер је ваљало дјетету моје немирне природе сједити на једном мјесту, готово свезан док брицо не одради свој посао. Знао ме брицо и чешљем чвркнути у главу или повући за ухо ако бих био немиран. Ма патња жива за мене отићи на шишање. Међутим, једном, не знам како се то десило да је брицо имао упаљен радио, а од тамо пјесма “Марамица свиленица, лепршала мала” и ја ти је запјевам из свег гласа. А брицо кад је чуо мој глас, ма све се из темеља промијенило, није ме више лупао чешљем. Никад нисам чекао на ред. Препјевао бих ја све вријеме шишања. Некад добио и који слаткиш или бомбону као награду.

Слика

Тако мени поста јасно да има нешто у мом гласу што се људима свиђа. Тако ти ја пропјевам. Прво у хору код наставнице Бранке, а онда по разним приредбама. Тада је само Киген боље пјевао. Он додуше пјевао оне мексиканске, које ја нисам знао. Моја прва пјесма на приредби за Дан младости била она од Мухарема Сербезовског "Хатиџа", а ја је још научио на енглеском пјевати. Ма хајде болан. Послије тог догађаја нисам се дао угасити.

То је било вријеме када се на нашим просторима онда неприкосновена севдах музика (Сафет, Химзо, Заим, Нада Мамула, Зехра Деовић, Недељко Билкић), полако склања у страну надолазећој новокомпонованој народној музици оличеној у Шабану Шаулићу, Мухарему Сербезовском, Томи Здравковићу, Силвани Арменулић, Мирославу Илићу и др. На нашој националној ТВ тог времена, која је уједно и била једина ТВ, то јестe био је само један програм, једном у недјељи, а ја мислим да је то баш било недјељом, могла се чути и словеначка музика.

Уз оне кајкавске попевке, мени је то била потпуна страна музика. Ма није ми се уклапала ни у какве шеме. Потпуно различита од свих музичких праваца , широм нам бивше Југе. Е ту музику, па чак и ликове који је још увијек изводе, поново сам срео , кад сам почетком деведесетих дошао у Њемачку. Ту музику овдје у Њемачкој зову "Волксмусик" и врло је популарна и дан-данас.

У међувремену за нас млађе је све више је постајала популарна забавна музика, која се прво стидљиво ушуњала, а потом агресивно завладала југословенском музичком сценом. Сплитски фестивал, па сарајевски "Ваш шлагер" сезоне, Београдско прољеће, постају полако традиција. Ту временом почињу да суверено владају Ђорђе Марјановић, Седморица младих, Иво Робић, Драган Стојнић, Четири М, Кемо, Корни група, Индекси. Убрзо ће се ту прикључити и Арсен и Габи, па Оливер Драгојевић, Мишо Ковач, Тереза Кесовија, Оливера Вучо, Кићо Слабинац, Златко Пејаковић, Зафир Хаџиманов, Сенка Велетанлић, Амбасадори, Лео Мартин, Боба Стефановић.

Забавна музика код нас није била нека новина. Она се увијек пјевала, само што су то били мали затворени кругови људи који су је слушали. Та музика је имала донекле америчке коријене, израсле из џез и блуз музике, али су је Европи прилагодили Битлси, па се тај музички правац назвао бит или поп. Та музика доживљава свој процват у вријеме мог пубертета, првих заљубљивања и првих несретних љубави. Сви моји вршњаци и вршњакиње, а и ја међу њима, имали смо своје идоле. Поготово дјевојчице. Можда сам био седми разред основне, кад се појавио идол свих наших дјевојчица . Тај идол је био клинац наших година, а звао се Зоран Лековић. Можда је отпјевао само двије-три пјесмице у животу, јер ја послије њих никад више нисам чуо за њега.

Једну пјесму је посветио школи, а тај текст је до данас остао као у мрамору уклесан у мојој глави, а текст је гласио: “Кад нисам у својој школи, мене моја душа боли. Нема оне дружине да дијелимо ужине”.  Ух, чуј о школи пјева и још је воли. Додуше имао је он хитове, “Нико, нико” , са којим је ваљда побиједио на “Београдском прољећу 1971”, али и оно “Снежана”, коју је оно завшавао рјечима: ”Снежана, Снежана, ко те дирне, разбићу му нос”. Ето, од таквог пјевача су наше дјевојчице, али дословно све, скупљале постере и редом се заљубљивале у њега. А имао је некакав и женскаст глас.

“Баш је сладак”, тепале би му, а ми мушки бијесно шкргутали зубима. Ми мушки смо тада вене резали уз пјесму Киће Слабинца “Плавуша” , “Черге” од Златка Пејаковића и ону незаборавну Мишину, “Остала си увијек иста”. Мој идол је тада и био Мишо Ковач и знао сам све његове пјесме напамет. Све до једне. А стихове као : “Стигао сам касно, стајао на цести и случајно тебе угледао тада. Ни слутили  нисмо да ћемо се срести, под свјетлима овог безименог града”, нисам ни до данас заборавио. Зоре и зоре сам дочекивао будан уз ту пјесму, пјевајући и тугујући уз њу.

Слика

Мишо Ковач је имао само тужне пјесме, које су као мелем падале на наше несретно заљубљене душе. Над сваком његовом пјесмом би човјек данима могао плакати. Нисам никад могао ни помислити да би тај човјек могао бити сретан у животу. Знам само да је он са таквим пјесмама суверено владао, музичком сценом бивше нам државе, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Кажем био је мој идол тих година, међутим , за Мишу ме веже и једна истинита анегдота у којој смо актери и Мишо и ја, али и његова бивша жена, која је негдје почетком седамдесетих била и мис Југославије.

Елем, радња се дешава за првомајске празнике 1975. Ја преко феријале био традиционално у Дубровнику, илегално се ушуњао са пар познаника из Загреба, на плажу хотела "Либертас". Море прохладно, али зато има базен и ми се у њему купамо. Е ту поред базена сједи Мишо са својом мисицом, која је тада била у високом стадијуму трудноће. Ма само што није родила. Прво Мишу спази овај један Загрепчанин и оно шеретски нам намигује, каже: “Хај’мо мало Мишу зајебавати. Има л’ ко какву идеју?” Мене они таман учили како се игра бела, карташка игра. Нисмо имали папира, већ писали на салвету. Паде на памет нешто и упитах како му се зове жена. Ова двојица у чуду: ”Па то ти је Анита Батурина, е чуј не зна Босанац, па она ти је бивша мисица”.

Ја зграбим оловку и салвету, па пред њу. Њој стомак до зуба, али се види да је лијепа жена. Ја ти најљубазније колико могу је упитам: “Опростите, а јесте ли ви Анита Батурина?” Она се љубазно насмија, а ја је замолим за аутограм, пружајући јој салвету и оловку. Намјерно сам био окрено леђа Миши и док је Анита потписивала, чујем дубоки Мишин глас: “Момак, она се зове Анита Батурина Ковач”, рече помало дрско и надмено. Захвалим се ја Анити, окренем се Миши и кажем: “Хвала лијепа на информацији”. Тамо, преко базена, двојица Загрепчана се држе за стомак од смијеха. Некако би прича и остала у домену анегдоте да тај његов још нерођени потомак, шеснаест година касније није смртно настрадао у још неразјашњеним околностима.

Официјелно је његов син Еди, иначе, тада најмлађи припадник у хрватској војсци 1992. године извршио самоубиство, али ту има и доста контроверзи и невјерице и његова смрт ће унијети пакао у живот мог некадашњег идола. Некако је Мишо увијек пјевао о несретној љубави и као да је наслутио сву несрећу која ће га пратити кроз живот. Нешто и данас, не да ми се отети дојам да се тај човјек никад није насмијао у животу.

Потпуно другачија звијезда од Мише Ковача је убрзо засјала над нашом бившом домовином. Он се зове Здравко Чолић. За оним Лековићем су шизиле оне тинејџерке из основних школа, а за Здравком и старе и младе. Он лафчина, а добро пјевао. Прва му она соло пјесма била “Синоћ ниси била ту”, па потом “Гори ватра”, ма лудница. Ми мушки га почели у свему имитирати. Ја се почео чешљати ко он, носио исту фризуру. Топио се од милине, кад чујем шипарице како се сашаптавају, а ја чујем: “Е, види га, исти Чола”. Некако данас контам да је Чола један од најуспјешнијих наших пјевача и са најдужим стажом, јер је ето и до данас остао активан и пуни дворане гдје год дође у градовима бивше Југе. А што кажу, воли га и старо и младо.

Слика

Страну музику ја тих година нисам слушао. А мало их је на Палама и уопште слушало. Једном сам са рођацима био на оној гитаријади, гдје су онда чувени “Чичци”, поставили рекорд у непрекидном свирању, али се то мени није свидјело, јер је музика била, благо речено, прегласна. Нит' чујеш глас, нит' чујеш шта пјевају, само гитаре звече, а ови што их слушају, сатима млате главама. Мој најстарији рођак је тада шизио (како смо то тада звали) уз Битлсе, који су, узгред речено, тада били на врхунцу своје моћи. Ја о њима, тада, почетком седамдесетих, ништа нисам знао, нити ме та музика занимала. Први додир са том музиком сам имао кад сам пошао у гимназију.

Сељак с Пала "шљего" уз идола му Мишу Ковача. Моји нови другари, онај мушки дио, сви имали подуже косице, а мени стари једва да је “тарзанку” дозволио. По три пута ме враћао брици на дораду. Е као такав сам ти, ко са Марса пао у Прву гимназију. Моји нови другови су се мање-више скоро сви познавали од раније, ваљда из основних школа или из истих дијелова града гдје су живјели. Ја никога нисам знао, осим Бранке, која је возарила са мном, а са њом се знао још из основне. Сједио сам у посљедњој клупи са дјевојчицом која је такође била из провинције, да л’ Бреза или Илијаш, сад се не могу сјетити.

Испред мене сједили Сретен и Војо (касније по фризури назван Дража). Е Дража ти је био ватрени обожавалац групе Deep Purple, а Сретен као воли Joa Cockera. Испред њих двојице, Дијана заљубљеница у Black Sabath, па онда Јелкица и Ранка, обје луде за Rolling Stones. Испред њих дебели Драган, луд за Uriah Heep. Не могу се свих сјетити и шта су слушали. И само се о том причало и само су се око тога препуцавали. А ја јадан ништа о томе не знам и први пут у животу чујем та имена тих страних бендова. Негдје једном на ТВ ми у очи падне група Osmondi, да л’ петеро ил шестеро браће и свирали тада неки хитић “Crazy Horsis” и ја их упамтио. Ето и име групе запамтио. Једном ме Дража упита, шта ја слушам, а ја оно самоувјерено рекох да слушам Осмонде, а он у чуду да се начуди, да има и таквих који ту комерцијалу слушају. Не могу ни замислити како би ме исмијао, да сам умјесто Осмонда споменуо, рецимо Мишу Ковача.

Ето тако ја почех да упознајем градску дјецу и као врло бистро сељаче убрзо сконтах колико је битно разумјети се у страну музику, овдје у граду и почех одмах да учим што више о томе. Мој учитељ је био Дражо. Човјек који је о Deep Purple све знао, од броја ципела које је носио Ian Gillan до гитаре Gipson les Paul, на којој је свирао, хехе наравно, најбољи соло гитариста икад рођен Richie Blackmore. Негдје баш тада су и издали њихов најбољи албум Machine Head са незаборавном пјесмом, коју је сваки почетник на гитари, прво научи свирати, а то је Smoke on the Water. Годину раније су издали албум "Deep Purple in rock". На корицама албума су биле уклесане главе чланова бенда у стијену, умјесто оних глава америчких предсједника, а на том албуму је био можда и најчувенији сентиш свих времена "Child in time". Једном ми је Дража и дао албум "Machine head" да га преслушам код куће.

Ја имао онај моно грамофон заједно са радиом. Могао је додуше радити и на батерије, али је звук био очајан. Иначе смо музику слушали код Драже у стану. Он је наравно имао стерео грамофон “Тоска 5”, који у односу на оне увозне грамофоне није био нешто посебно, али је за мене то био сан снова. Временом сам и ја заволио  “Deep Purple”, врло брзо научио све о њима и захваљујући Дражи, који је савршено разумио енглески, убрзо имао и све њихове пјесме преведене.

Дражо је наравно слушао и сву осталу рок музику и био увијек у току, који је бенд шта ново снимио. Међу нама гимназијалцима, мислим на мушку популацију, већина разговора је била везана за музику. Нешто мало, готово занемарљиво се говорило о дјевојкама, али углавном музика. Свако је имао свој бенд и све расправе, дискусије, свађе су биле на тему чији је бенд бољи. По свјеже офарбаним клупама су се фломастером писала имена група. У оно доба су нове групе се јављале као гљиве послије кише. Ја сам временом сконтао да су ти Осмонди анониман бенд и нисам их више ни спомињао и све вријеме сам тражио бенд који је добар, а који ето нико од раје није присвојио. Мој избор паде на групу Led Zeppelin, који ето нико није присвојио. Наравно да сам почео грозничаво изучавати све што се тиче мог новог бенда. Већ сам се почео надуравати са Дражом, ко је бољи пјевач, Ian Gillan или Robert Plant. И ко је бољи гитариста, Richie Blackmore или Jimmi Page.

Слика

Није тада било Wикипедие ни интернета, него се морао куповати лист “Џубокс” или слушати суботом увечер на Радио Београду емисија ”Рок иза поноћи” да би сазнао шта има ново на рок сцени. Иначе, сва та нова музика се могла чути, а гдје друго, него у “Кактусу”. Дискотека у подруму Дома младих на Скендерији, гдје је музику пуштао, а ко други него Чичак. Мени као возару је то значило да морам, петком или суботом увече посебно долазити са Пала, најавити се тетки на Пофалићима да долазим на конак, али је опет најтежи дио посла било убиједити старог да ме пусти у те авантуре.

Зато сам се често служио лажима и петком, кад сам у школи био друга смјена, звао комшије на телефон, пошто стари из принципа није хтио да уведе телефон, те молио комшије да јаве мојима да ћу ноћити код тетке, јер је воз каснио неограничено. Веома лако ме било ухватити у лажи, јер је лаж била толико прозирна, ал‘ ето, некад је знала упалити. Не знам како и кад је то тачно почело, али је у Дому младих било и живе свирке. Мени се опасно почела да свиђа група “Јутро”. Имали су пар оних пјесмица, “Мама кукумка”, “Милован” , “Главни јунак” и сличне, али је међу нама ствар “Топ” била најбоља. Пуно су они копирали тада и страну музику, а моја раја и ја смо нисмо ишли кући док не отпјевају ону “Hey, Big brother”.

У Сарајеву је било оних популарних пјевача тада. Од Хамдије Чустовића, па онда оног брице Фадила Тоскића, Чоле, па Кеме Монтена, па до групе Амбасадори, Про Арте и на крају легенде Индекси. Они су сви мање више, са изузетком Индекса, свирали или по ресторанима, љети по терасама хотела, или ако је шта велико у дворани кина “Ђуро Ђаковић”. Тек неко од њих у “Фису” или “Слоги”. Они су сви свирали, мање-више, ону "евергрин" и шлагерску музику. Ми , сарајевски средњошколци смо се ипак све више окретали правој рок музици. Били су ту формула 4, потом Тешка индустрија, али је “Јутро” било ипак најпопуларније. Нисмо ми били дорасли до Индекса, јер су они за нас, ипак клинце, били и остали легенде. Приоритет њих да слушају и својатају су имале генерације пар година старије од нас.

Пјесма “Бацила је све низ ријеку” о некој Пимпековој дјевојци која је абортирала, смо ми онако стидљиво слушали, јер те ствари су нама у тим годинама биле забрањено воће. Сами Индекси, већ овјенчани славом, у Сарајеву су годишње правили концерт или два. Били су прави бенд и свирали широм Југе, па чак и на оним фестивалима. На Даворина Поповића и Боду Ковачевића, као и остале чланове бенда смо се већ навикли да увијек свирају отмјено обучени у смокинг и са лептир краватама. А да су били мајстори свог заната, е то јесу. Поготово Бодо Ковачевић. Он је био најбољи соло гитариста на Балкану. Међутим, долазе нова и бурна времена на југословенску и сарајевску музичку сцену.

Скендерија постаје све популарнија и атрактивнија и за остале групе са подручја цијеле Југе. Ја никад нисам пропуштао концерте Корни групе, Даде Топића и групе Тиме, нити YU групе, а послије Смак. Али опет смо се држали Кактуса и свирке групе Јутро сваког петка. Тада нисмо ни слутили на шта ће то све изаћи. Некако управо тада група Јутро сними свој сингл “Топ”, задњу под тим именом групе, одбацише старо име и дадоше групи име Бијело дугме. Издају убрзо свој први албум “Кад био био бијело дугме” и тада настаје лом. Ми смо наравно све о њима знали. Знали смо да Брега студира филозофију, да је Бебеку негдје у Италији пукао глас и како су оне старије генерације својатале Индексе, тако смо ми својатали Бијело дугме.

Е ту онда и почиње вјечни ривалитет, па и нетрпељивост. Да грубо не кажем, сукоб генерација. Моја генерација или можда једну годину старија су били она линија подјеле у Сарајеву. И никад се нисмо измирили. Ни до дана данашњег. Наравно, кад ово сад пишем, свјестан сам тежине мојих ријечи, као и неслагања старијих са мном, којег ће сигурно бити. Са наше тачке гледишта Индекси су били доста размажен бенд до тада. Нису имали потребу да се зноје на бини, да скачу, да глуме будале, да се облаче ко кловнови, да пуштају дуге косе и да њима млатарају на концертима, а ето представљали су се као рок бенд. А онда су сконтали да буду ли и даље свирали по гала фештама, по “Фису” и по разним фестивалима, да ће на крају пасти у заборав, ко Про Арте, Амбасадори и сл. Али Бодо Ковачевић је био искусан рокер и знао је да мора пуно тога мијењати. Тако и он прави концерт и то не обичан, у Дому младих, него у великој сали Скендерије и то у правој рок атмосфери пред 12 хиљада људи.

Апсолутни рекорд Скендерије. Концерт је одржан у знаку јубилеја и назван је ”10 година Индекса”. Тај концерт је требалао измирити генерације. И тако је некако и почело помирљиво. Индекси су имали своје сентише: “Сањам”,“Јутро ће промијенити све”, “Балада” , “Бацила је све низ ријеку”, које су биле прихватљиве за све. И за старо и за младо. Али су на концерт у великој дворани ипак већину представљали они клинци са свезаним тракама око главе, "косијанери" у тенама, дјевојчице у џинс сукњама и шареним чарапама докољенкама. А највише успјеха су Индекси пожњели ту вечер и показали да су рок бенд са пјесмом “Плима” и пјесмом која је ушла у антологију балканског рока “Тамо негдје у затишју”. Бодина пјесма на стихове Желимира Алтарца Чичка.

Слика

Оне пјесмице “Пружи своје руке”,  “Предај се, срце” , “Ти си ми била нај нај”, “Моја Хана”, могао је Пимпек и даље пјевати у дому Радничког универзитета за своје обожаватеље, али прије тога су се још једном Индекси овјенчали старом славом на концерту, помпезно названом “Повратак Индекса”, одржаном у Скендерији крајем децембра 1975 . И то је био њихов лабуђи пјев у водама rock and rolla-a. Све више се Индекси одвајају од рока, окрећу се лакој шлагерској музици, окрећу се и ангажованој музици, препјевавају пјесме Мака Диздара на албуму “Модра ријека”, гостују по музичким фестивалима, праве концерте по Совјетском савезу, бивају одликовани Шестоаприлским и Авнојским наградама и орденима и… лагано одлазе, још за живота у легенду.

Њихова задрта публика се ни по коју цијену није хтјела “спустити” на ниво оних косијанера, хашишара који су слушали Бијело дугме. Нису прихватали ништа од тих новина. Ти који су некада слушали “Један човјек и једна жена на перону среће”, ваљда из ината, више нису ишли на концерте. Ни Азре, ни Боре Чорбе, ни Леб и сол, ни свих оних надолазећих група новог вала и сарајевске рок школе. Чекали су да се појави неко сличан њиховим идолима. Међутим, такви нису долазили, па су се прилагођавали новим временима, тражећи своје нове идоле и то у… новокомпонованом турбофолку. Лутају од Синана Сакића, Џеја, преко Шемсе и Јужних вјетрова, до Брене, Весне Змијанац уживајући све више у њиховој музици. Завршавају на Харису Џиновићу и Халиду Бешлићу, а они најзагриженији падају ничице пред Цецом.

Моја генерација није Индексе никад заборавила и није било феште, а да бар једна њихова пјесма то није обиљежила. Ко што рекох, легенде и сви смо их се радо сјећали, као што се неки данас сјећају Тита и његових времена, ма шта то значило.

*******

Кад је Бијело дугме снимило свој први албум, била је то сензација. Прво она провокативна слика на корицама, оне полуголе женске груди, па све остало. До тада невиђено и незамисливо. Ми који смо пратили њихов успјех и који смо били готово на сваком концерту, док су се још Јутро звали, осјећали смо се као да смо сви ми снимили тај албум. Наравно да смо све пјесме већ раније знали. Осим једне. Једне, али какве. “Блуз за моју бившу драгу”. Можда прва права блуз пјесма испјевана на нашем простору. Знали смо и како је и ко је написао ону тугаљиву пјесмицу “Селма”. Кад је одржан први концерт тј. промоција тог првог албума, знам да им је одмах на почетку цркло озвучење и да је звук био очајан. Али кад су наступали на опроштајном концерту Корни групе у Скендерији, нико није могао остати миран. Засијенили су Корни групу, коју је мало ко са правим интересовањем слушао, ту вече.

Мени су Дугмад одмах и на прво слушање били веома блиски. Брегини текстови су имали пуно тога руралног у себи. Сва та сеоска препјевавања мени, који сам долазио ето из руралне провинције, звучала су познато. Некад су ми те њихове пјесме изгледале, готово увредљиво сељачки, мени са Пала. Па ја сам мислио да сам то одавно прерастао. Људи моји, шта је ово сад? А могу мислити како је то увредљиво изгледало мојим другарима, рођеним и одраслим на сарајевском асфалту. Али зато сав тај колорит, сценски наступ, облачење, њихов имиџ, али и музика. Све је то било исто као да смо у Енглеској на концерту, Alica Coopera или групе Queen. Негдје је тим поводом угледни музички критичар Дражен Врдољак назвао Бијело дугме, представницима пастирског рока. Временом, упознајући лик и дјело Горана Бреговића сам сконтао шта је он хтио. Није он посељачио рок и градску дјецу, него је мудро навукао сељаке на рок.

Ма класична навлакуша на коју су сељаци одмах пали. Кад су се већ једном били одлучили да пусте дугу косу и кад су плесали уз “Блуз за моју бившу драгу” и “Све ће то мила моја прекрити рузмарин, сњегови и шаш”, њима више повратка на старо није било. А Брега у томе ништа није видио лично. Њему је требало велико тржиште, које је на крају крајева добио. Имао је цијелу Југу на длану и под ногама, а могао је и оним сељацима у сурутку сипати хероин, они ништа не би примијетили. Никад ми није било јасно како су се скинули са Брегиног хероина и вратили коријенима из којих су израсли те се поново вратили штовању Шемсе Суљаковић, Јужних вјетрова, Синана Сакића, Цеце Величковић, Џеја и да их све не набрајам. Све контам да је ту прсте умијешала Брена, иначе највећа рокерка међу турбофолком. Ја то нисам знао, али ми је о Брени причао Асим Хорозић, данас чувени композитор, који је с њом некада скупа ишао у музичку школу.

Некако сам успио провалити и проварити, како је то Брега навукао сељаке, али себи никако нисам могао објаснити шта је у пиво сипао Словенцима, загребачким пургерима, Далмошима, Македонцима, Албанцима. А тек Београђанима. Па човјече, ја сам био у Београду тих година по тим њиховим чувеним журкама. Па ту ниси могао чути, али ни једну пјесмицу на нашем језику. А Брега на Хајдучкој чесми, спонтано скупи толики народ, да то, ни прије ни касније, више никад нико није успио урадити. Прави Wооdstock на југо начин. Додуше послије сам и то сконт'о, кад сам био на испраћају у војску мојих неких другова па и кумова. Е ту се, на тим испраћајима, из србијанске торбице вадила србијанска фрула и набијали србијански опанци на ноге, хехе. Ма Брега је био Бог. Кажу мајстор плагијата. А ја ево док ово пишем слушам “Сањао сам ноћас да те немам”, слушам ријечи, слушам напукли глас Бебеков и концерт у позадини.

Ма да је само једну овакву пјесму направио, доста од њега за сва времена. Дадо Топић, чувени, на сваком сам његовом концерту био, направио  “Да ли знаш да те волим” и ја му се осталих пјесама не могу сјетити. А ми на концерту читаву вече чекали да отпјева ту једну или двије пјесме. Ето сјетих се да је и она “Македонија” његова. Кад све на крају сумирам, Бијело дугме је задало тада домаћи задатак свима на простору бивше Југе, који су се бавили музиком и који су их жељели, колико толико сустићи, ако не и престићи. Мало бендова им се приближило. Једини можда у равни са Брегом је био Џони.

Биографију Горана Бреговића је хтио имати сваки млад човјек са простора бивше нам државе. А ми, моја генерација и ја смо били некако нераскидиво везани за Дугмад. Некако смо њихов успјех сматрали и својим. Кад сам онако по хиљадити пут негдје на мору у некој дискотеци, слушао Дугмад и моја му*а су полако расла и бивала све већа. “Ма види ти само ових Босанаца, како деру”, коментарисали су пургери у студентској дискотеци у Савској улици. А мени срце ко кућа, кад то чујем. Нисмо више глупе Суље и Мује из вица. Ма јесмо, али ето, сад знамо и свирати.

Годинама су Дугмад сувјерено владала југословенском рок сценом. Брега је мијењао поставе, мијењао стилове, прилагођавао се новим трендовима, панку, новом таласу. И по свему увијек био у врху и пун изненађења. Те одлази у војску, те иду групиле, цијели бенд на радну акцију, те упадају у аферу са дрогом, те Брега иде са својом јахтом и својом коком на пут око свијета. Онда купује кућу у Француској. На крају, оно кратко пред рат се био и политички ангажовао у оној странци реформиста Анте Марковића, заједно са Кустурицом. Почео писати и музику за филмове и то веома успјешно. Оно првих пар година смо ми интензивно пратили све шта се у Дугмету дешава, али је живот ишао даље.

Слика

На нашем простору је постала велика гужва од нових и то веома добрих бендова. А тек страних. Ма не знаш гдје боље удара. Стонси праве Angie, сентиш свих сентиша. Deep Purple издаје албум Made in Japan сниман уживо. Uriah Heep праве оно July Morning, Easy Leaving, Black Sabath издају Paranoid. Моји Цепелини праве онај Кашмир. У том ће и Queen, па Doors. Ма нема шансе то све упратити. Од ових солиста Боб Дилан и Нил Јанг, Дејвид Бови, Род Стјуарт, Симон и Гарфанкл растурају на рок сцени. На другој страни опет се јавља онај психоделични, мени помало потежак рок у виду Емерсон, Lake and Palmer, Генесис, Yes, Кинг Кримсон. Лијепо се било родити у то вријеме, а вољети rock and roll. Да се човјек само тиме бавио, никад му не би било досадно. Мене су моји Цепелини увијек знали пријатно изненадити, а поготово кад тих година направише ону “Stairway to Heaven”. Они, тешки рокери, а такав сентиш да направе. Међутим, ја као да сам знао да то још није све што сам ја очекивао од рок музике.

И био сам управу. Крајем 1973. године један стари бенд, мени већ пудуже познат, издаје чудан албум са чудним и омотом и називом. Убрзо се у Југотонову излогу у Васе Мискина потпуно црни омот са оном призмом која бијелу свјетлост разлаже на дугине боје, данима, мјесецима, па и годинама шепурио.

Мислим да је Дража био први који га је купио. А онда ниси могао остати од њега. Те најбољи рок албум свих времена, те је*o Deep Purple. Он Дражо то да говори. Ма не мо‘ш вјеровати. Молио га ја да ми позајми плочу, ама ни говора. Каже у недјељу је на Радио Београду промоција, па да послушам. Наравно да сам слушао и остао задивљен. Требало је само 14 хиљадарки скупити, да то купим. Поређења ради , кутија Филтер 57 цигарета је коштала 300 динара. А ја ни за цигара нисам тада имао. Лако је Дражи било, син јединац, што пожели има. Мој стари механичар, плата никаква тих година у Фамосу, а троје дјеце се школује. Од тог двоје возаре у Сарајево. Добиjао неки ситан џепарац, али 'де ти сад скупи толике паре за једну ЛП. Некако био почетак љета , јуни и ја чујем да траже доље у Мишу, Упијевом пољопривредном добру, људе који ће купити сијено, јер је таман доље крај Миљацке било покошено. Тако се ја пријавим. Плата хиљадарка на дан. Двије седмице по онаквој врућини сам оно рано, док још не упекне устајао, купио сијјено, да купим себи мој први ЛП. Ма, окилавио се, данима тријебио сијено из косе.

Албум се звао, као што сам рекао, помало чудно "The dark side of the moon" (Тамна страна мјесеца), а група која га је направила звала се Pink Floyd. Смио бих се заклети да га имам негдје још сачуваног на Цигланама, међу мојим стварима. Ни рат му није могао ништа, ни онолико граната. Једна је, и то она тенковска улетјела право кроз мој прозор и није, за дивно чудо, експлодирала. А замисли да је. Стари и стара, ту ни два метра гдје је пала, сједили и пили кафу. И да не буде неке забуне, граната је била потпуно исправна и кроз сличну цијев враћена пошиљаоцу. Може се, ето, замислити колико је фактора тада требало да се задовољи да она нигдје упаљачем не удари о тврдо. Ма живот је чудо, што каже Немања К.

Послије милион пута преслушавања тог албума, од тада када сам га купио, па до данас, нисам се никад могао одлучити која је ствар боља, “Timе” или “Brain Damage”. Дилема је била слична оној као кад имаш два сина близанца, који су се родили послије десет година неплодног брака и безуспјешног чекања и кад су се коначно родили и све послагало како треба, да се одлучиш који ти је дражи. Наравно да је појавом Флоjдова, Led Zeppelin пао у пети план у мојим очима, као ономад, кад сам онако уплаканог Миша Ковача оставио и прешао на Deep Purple. Неки дан читам да је албум "The dark side of the moon" онај који је најдуже био на првом мјесту и на енглеској и на америчкој топ листи и то свих времена.

Требам ли уопште ја сиромах шта додати. И није то све. Прошла је можда само једна година од тог албума, а онда су издали албум “Wish you were here”. Албум посвећен њиховом другу Сyд Берету, оснивачу групе, који је онако пукао од дроге (кажу ЛСД). Спржио му се мозак напросто. Завршио у лудници. Дуго је послије живио. Умро је 2006. године, тако спрженог мозга, а вегетирао само, као биљка. А онакву музику својевремено правио. Па се ти дрогирај, је*ала их дрога. А онда му они, остатак Флојдова, појачани његовом замјеном, Давидом Гилмоуром, на том албуму посвете двије пјесме. Чувену, "Shine on you crazy diamond" (Сијај ти луди дијаманту) и још чувенију “Wish you were here” (Желио бих да си овдје). Обје химне, а ова друга ме прати цијели живот, испраћала ме гдје год су ме испраћали и у војску и у Ирак и у Либију, на свим ми свадбама свирала. Ево свира и док ово пишем.

Учио сам је годинама да је сам одсвирам, снимио је на караокама. Пјесма која се највише проституисала у мом животу и никад ми није досадила. И кад би било та посљедња жеља, цигарета или Wисх yоу wере хере, зна се.

Те године, кад је албум изашао, ја се затекао у Дубровнику. Прелијепа љетна ноћ. Ја са неком Енглескињом изашао из дискотеке “Nocturno” да се оно на плажи хотела "Excelsior" пофатамо, тј. да уживамо у пуном мјесецу. Дјевојка напаљена видим, а у том моменту чујем да ДЈ пушта "Shine on you crazy diamond". И наравно све се прекида, иде се ствар чути. Кад смо ушли у дискотеку, а оно нити ко плеше, нити стоји. Сви посједали и полијегали како гдје, неки на подију, неки за столовима и сви затворених очију. Никада нешто слично нисам видио. То је могла само музика Флоjдова урадити.

Много је људи који су то преозбиљно схватили, отишло путем без повратка у дрогу. Знам неке ликове који су ми то послије (кад је било за њих прекасно) говорили да их је музика Пинк Флоjда и два филма одвело на тај пут. Филмови су били Quadrofenia снимљена на музику групе “Who” и други филм “Hair” или чувена Коса. Једна дјевојка је, сјећам се, тада направила докторски рад на музику Pink Floyd, а Roger Waters, тада мозак бенда, се чудом чудио шта је све та дјевојка нашла у њиховој музици. Једном, такођер у Дубровнику, ја покупио неке наркомане, момак и цура, из Бањалуке, које је милиција истјерала из парка, гдје су спавали. Понудио им да преспавају у мом хотелу на балкону, јер су ту сигурни од милиције. Они објеручке прихватили. Тип се звао Златко и био већ 5 година на хероину. И каже ми да се први пут убо уз музику Pink Floyd и још додаје да се Флоyдови не могу слушати уз траву и лаке дроге. Свашта, помислих. Тек онда сконтах ту опасност коју носи са собом та предобра музика.

Слика

Можда сам био четврти разред гимназије кад оно међу нас, к'о гром из ведра неба дође она диско музика да нас поново подијели. Таман се горе у хотелу “Турист” на Палама отворила нова дискотека. Неки момци из Сарајева, а радили или на радиу или на ТВ, викендом су долазили у "Турист" и пуштали музику. DJ се колико сјећам звао Драган и имао је савршену опрему. Akai појачало 500 вати, огромне Tamberg звучне кутије, звук кристално јасан. Једино музика. Мени, задртом рокеру, нешто сасвим ново и апсолутно неприхватљиво. Први пут тад чујем за Boneu M, нека ствар се звала “Do you wonna Bump”, па се уз ту музику оно "бампало". Бумп је уствари био тај плес, уз Бонеy М, гдје се пар плесача сударало куковима непрекидно, док траје пјесма.

Тај плес је преузет из видео спота поменуте пјесмице групе Бонеy М. Углавном нешто ново и наравно све одмах освојило. У то долази од истих пар нових пјесмица, прво хитић “Саннy”, па онда она хитина “Дадy цоол”. Углавном је тај Бонеy М запалио нови нараштај.

А онда, све што је долазило са запада је било у том фазону. Углавном ту диско музику су изводили црнци. Била је синтетичка музика. Главни инструмент је био синтисајзер, дакле електроника. Пар оскудно обучених црнкиња и један мачо црнац око кога су се оне вртиле. Послије Бонеy М примат узима Џон Траволта и она музика из филма “Sathurday night fever”. Сви мушки су тада опонашали Траволту и по начину облачења и фризури, али и начину играња. Траволту је маестрално замијенио Мајкл Џексон, па потом Аба, Дона Самер, Аманда Лер, женско са мушким лицем и дубоким еротичним гласом. Од оних што су пјевали срцепарајуће сентише се сјећам Демиса Русоса, који је узгред речено, умро ове године.

Наравно уз ту музику се и мода прилагођава. Дуга коса полако одлази у историју, сви носе оне џинс траперице марке “Swinger”, које и мушку и женску истичу кукове и шланг линију. И наравно бијела ролка и кожњак (већином имитација). Све и један мушкарац је тада мирисао на шишарку, тј. парфем или боље речено aftershave, који је имао карактеристичну флашицу у облику шишарке, а звао се Пино Силвестре. Није га било код нас у продаји, већ се куповао у Трсту и шверцовао. Мало касније као конкурентски мирис појављује се Брут. Диско музика је убрзо преплавила тржиште и готово рашчеречила рок.

У Сарајеву се тада отварају кафићи, објекти специфични само за Сарајево. Кафићи су били уствари , босански облик енглеских пубова. Док су по Загребу главну ријеч имале пивнице, у Београду ресторани са живом музиком и клопом, доље по Скадарлији, ето Сарајево је имало кафиће. У ствари, сарајевски кафић је био модернизована пређашња босанска кафана у којој се није било ништа појести, него само попити кафа и безалкохолно пиће. Таквих кафана је било колико хоћеш на Башчаршији и Сарајево је имало дугу традицију тих малих босанских кафана.

Е када се те кафанице мало преуреде, направи шанк, поред шанка поредају барске столице, у понуду уврсти и алкохолно пиће, убаци аутомат за еспресо и што је најважније набави се најмодернија музичка линија, е то се онда звало кафић. И они средином седамдесетих ничу ко гљиве послије кише. Знам да су прва два кафића у Сарајеву била “Чарли” и “Пике” и требали су бити конкуренција, јер су били један преко пута другог. Али су били оба увијек пуни ко шипак, а број гостију је увијек био већи него што су се сви могли смјестити. Оба су била на Чаршији у близини чевабџинице “Жељо”. Потом се отвара Даворин, а онда поплава од кафића. И наравно у сваком кафићу диско музика. Сваки кафић је имао своју публику.

У тим кафићима ће временом да се искристалише један нови слој друштва које смо ми рокери, подругљиво звали шминкери. У тај слој се у том позном социјализму уврстио онај имућнији дио друштва, који је ето економски мало одскакао од оне средине. Тај слој је посебно обраћао пажњу на стајлинг. Облачио се искључиво у Трсту или још даље, пио се виски, пушио се скупи марлборо, по могућности са дутy фрее. Тај слој је претенциозно покушавао да по сваку цијену буде у центру пажње. И разговори су се ту водили на том нивоу. Хвалисање и надметање, ко је гдје све био у шопингу и на мору, на скијању, ко какав ауто вози. Ко гдје има викендицу на мору или на планини. Само се о моди, облачењу и путовањима причало. Све више и више сљедбеника хтјело се на било какав начин уврстити у тај друштвени слој. Ту су и били они који ни на који начин ту нису припадали, а гурали се и угуравали по сваку цијену, само да у том кругу буде виђени. Наручивали један виски и циједили га цијели дан, пушили марлборо само кад су у кафићу. Ту се лагало и надлагивало. Тај слој је величао материјалне вриједности. Уствари, ту су се материјалне вриједности једино и цијениле. Тај слој и дан данас има много, много сљедбеника у Сарајеву. И ако сам икад ишта презирао у Сарајеву, био је то тај слој шупљоглавих, а надмених и дозлабога површних и досадних др*аџија.

Подразумијевало се да је тај друштвени слој слушао само и искључиво диско музику, а од рок музике и рок стајлинга су се гнушали. Наравно да су нас рокере оно подругљиво и са висине звали хашишарима. И тај друштвени слој, кад прохуји са вихором та нискоквалитетна синтетичка диско музика ће се полако прислањати на исту такву синтетичку и нискоквалитетну турбо фолк музику. Успут ће ту музику онако креативно пратити уз снифање бијелог прашка кокаина, статусне дроге.

И кад је пријетило да у Сарајеву, појавом кафића, диско музика потпуно прегази и затре траг рок музици, некоме паметном предузетнику падне на памет да отвори кафић са искључиво рок музиком. Тако је отворен кафић “Rock”, на крају улице гдје се са Башчаршије иде према Вјиећници. Знам да је ту прије тога била обична бирцус кафана, задња рупа за алкохоличаре. Сјећам се да је кафић “Rock” био толико популаран да се том уском улицом није могло проћи од народа. Можда су Дедан, а послије и Естрада засијенили кафић “Rock”, по броју гостију, али је “Rock” био незабораван. Временом је Сарајево доживјело и такву, готово незамисливу подјелу. На рокере и на шминкере. Додуше и даље је "Мека" сарајевских рокера био Кактус, јер је музику пуштао више пута спомињана легенда Чичак, па и Слога, донекле, али је све више и више рок кафића било по Сарајеву. Једно вријеме је примат држао чувени “Ђердан”, а потом “Мод” и “Звоно”.

Шминкерских кафића је међутим било у изобиљу. Почевши од “Лисца”, преко сластичарне “Оломан”, до “Наве”, “Бенета” и “Дедана”. Ма било их је на сваком ћошку. Можда је претеча свих шминкерских кафића био “Даворин”. Негдје послије олимпијаде се у првом улазу до мог (на Цигланама) отворио и коктел бар, култни шминкерски “Број један”. Оно што ја данас знам, да се Сарајево тих година подјелило и то на шминкере и рокере. Појавом турбофолка , тј. новокомпонованих народњака и кафана типа “Мехе на Седренику”, “Базена”, “Боба”, “Осмица” подјела се још више продубила. Данас та подјела није толико очита. У данашњим сарајевским кафићима се подједнако слуша и рок и диско музика.

Ту подјелу је на неки начин доживјело и Пале, али на сасвим други начин. Негдје крајем шездесетих и почетком седамдесетих Пале су имали свој први рок бенд који су се звали ВИС “Манири”, а вођа бенда је био Луки, соло гитариста. Мошо Јанковић је свирао бубњеве, басист Недељко Неди Веселиновић. Клавијатуриста је био Никица Рудић, а пјевач Ратко Скоко. Свирали су једно вријеме у старом кину, послије сали за приредбе, горе прекопута “Фамоса”, а онда у “Домовима извиђача”. Луки је био добар гитариста и веома је увјерљиво “скидао” Индексе, али му ни страна рок сцена није била непозната. Између осталих, ја сам био одушевљен како су свирали “Smoke on the water” од Deep Purple и “Easy living” од Uriah Heep. Имали су и једну своју ствар са текстом која је најбоље осликавала Пале тог времена. Ствар се звала “Тупа лупа по каци, клизају се опанци”. Никад ми није било јасно зашто су престали да свирају. У међувремену, у новоизграђеном дијелу “Домова извиђача”, Брацо Билош и покојни Радивоје Маринковић отварају дискотеку, која се мени, већ задртом рокеру, веома свиђала јер је Брацо пуштао искључиво рок музику. Међутим, чим се у “Туристу” отворила споменута дискотека, све се промијенило. 

Слика

Хотел "Турист" некада/фото: ФБ страница "Село Касидоли..."

Рок је на Палама дефинитивно био потиснут устрану. Прво стидљиво, а потом у све већем броју се јављају шминкери и на Палама. И на Палама се отварају први кафићи. “Багрем” је био претеча тих модерних "ала" сарајевских кафића, а онда се редом отварају “Барбус” (који је касније често мијењао власнике), па бар код Ђоке, у подруму хотела "Панораме", затим “Оки”, који временом мијења име у “Галерија” и постаје најшминкерскији кафић на Палама.

У једној од својих прича сам већ написао како се и на који начин отворила дискотека у старом кину, код оног споменика народном хероју Милану Симовићу. Некако спонтано су је прозвали “Грота”. Е ту у тој сали је једна екипа, ваљда испред фудбалског клуба “Романија”, а потом омладинске организације (Савез социјалистичке омладине) отворила прво ону томболу, чинквину, како су је тада звали, а потом дискотеку. Имали су неки крш од појачала, па кад им је једном то појачало цркло, позвонили су мени на врата. Ја таман тада, на кредит, преко моје сестре, купио ново појачало “Transwatt 80”, а они то чули. И тако ја упаднем у ту екипу.

Наизмјенично смо пуштали музику ја и мој послије велики пријатељ Душан Страшни Станишић. Он је пуштао диско музику, а ја сентише и рок музику, на крају вечери. У поплави оне диско музике мој стари друг се није баш најбоље сналазио, а и ко ће упратити сав тај шунд, па је сиромах сваку ствар означавао са плусевима. Што је више плусева ствар имала, то је ритам био бржи. Често се и данас насмијем кад се само сјетим те оштроумности мог друга и ишараних лонгплејки. Надам се да ми стари друг неће замјерити на овом што пишем, а и сам знам да му није било лако. Ја сам имао пуно лакши задатак. Познавао сам, што кажу, материју. Ма шта познавао? Волио. Пуштао оно што сам највише волио и полако прилагођавао публику мом укусу. И не само мом.

Морам у овој причи, по ко зна који пут, споменути и круг рокера у коме сам се тада кретао. Прије свих, старину Тупчета, Цалета, Церу, Микија. Мог покојног друга Рудичија (Дарка Рудића), Кигена, Миру Сташевић, Мићагу. Пале није Сарајево, била је једна та дискотека. Није било конкуренције, па је неколико сљедећих година  оно до Олимпијаде и до отварања оног шминкерског кафића “Галерије” Палама харао рок. А и та шминка што се скупљала у "Галерији", нит‘ је шта знала о музици, нити се трудила да зна, него се ето ку*чила, на онај сарајевски фазон. Ко шта има, ко је гдје био и тако то.

Некако мислим да су Пале свих тих година ипак биле рокерско гнијездо и да диско музика им није могла наудити. Али што није могла диско музика, урадила је новокомпонована турбофолк музика. А зашто је то било тако, требам ли уопште данас нешто објашњавати. Слично се десило и у Сарајеву, па и широм бивше Југе. А сав тај поремећај вриједности је почео у том обиму, појавом Лепе Брене на музичку сцену. А о њој и њеној музици и посљедицама које оставила иза себе, нешто ми баш мука да пишем. Еру Лепе Брене, Везне Змијанац и осталих звијезда тадашње фолк естраде ће обиљежити и велика економска криза бивше нам државе и она предратна фрустрираност у којој се све сводило на то, како што прије збрисати из тог срања, негдје на запад. Из тог мог круга рокера, горе споменутих, сви или готово сви су остварили те зацртане циљеве. Остао само старина Тупче.

Можда прије непуну годину, зове ме стари друг који данас живи у Београду. Пронашао ме послије двадесет година, преко ових прича које сам објављивао на Palelivе. Каже да нас је сањао, Тупчета и мене и како смо сва тројица у Лондону у "Royal Albert Hall"-у на концерту Pink Floyd-a и како му је сан био готово нестварно реалан. Каже још, готово кроз сузе, да никад није заборавио зукву изнад "Упијевог" хотела, на којој смо се сва тројица тријезнили пјевајући до рано пред зору, док не промукнемо и док нас хладноћа не отјера кући. Та зуква је постала готово култно мјесто гдје смо обавезно свраћали, послије диска у "Туристу". Ја сам тада био пјевач, мој друг из Београда је опонашао соло гитаристу, док је Тупче био басиста. И на тој зукви смо маштали да једног дана имамо свој бенд и да свакако, бар једном у животу, одемо скупа на концерт Pink Floyd-a. Некако мислим да се до сада, само мени остварила та жеља. Давне 1994. године, још у јеку рата у Босни, ја сам био на концерту, овдје у Келну, на промоцији албума “Pulse”. 

Слика

Карта за концерт "Флојда" у Келну

Цијена карата је била астрономска за мој тадашњи џеп, али данас знам да бих платио и двоструко вишу цијену, да их само још једном у животу, уживо видим. Концерт је био на фудбалском стадиону, распродан. Шездесет хиљада душа, а атмосфера као у позоришту. Нико не скаче, не вришти, не глупира се. Публика готово сви преко четрдесет. Готово сам сигуран да нико није пушио обичне цигарете, а дим је готово засјенио рефлекторе. Концерт је почео са пјесмом "Shine on you crazy diamond". Даље су се редале готово све пјесме из моје младости. Мајстори сцене, light show-a, приредили су овације, са крмачом која се извлачила из неких цијеви и постајала све већа и већа.

На бис су отпјевали Comfortably numb, а послије ње Running like hell. Кад су за крај запјевали Wish you were here, ја сам заплакао. И док ми је моја бивша супруга брисала сузе и са чуђењем и невјерицом ме посматрала, ја сам толико желио да су ту, умјесто ње и на том концерту били моји другови. Толико сам желио да су ту, поготово моји стари другови Цале и Тупче.

Wисх yоу wере хере/текст у преводу:

Дакле, тако ти мислиш да можеш разликовати

Плаво небо од Бола.

Можеш ли разликовати зелено поље

Од хладне челичне шине?

Осмијех од вела?

Да ли мислиш да можеш разликовати?

И да ли су те придобили да продаш

Своје хероје за духове?

Врућ пепео за дрва?

Врућ ваздух за хладан повјетарац?

Хладну удобност за промјену?

И јеси ли размијенила

споредну улогу у рату

за главну у кавезу?

Како желим, како желим да си ту.

Ми смо само двије изгубљене душе

Које пливају у акваријуму

Из године у годину,

Протрчавамо онај исти стари терен.

Шта смо нашли?

Исте старе страхове.

Волио бих да си ту.

Слика

Концерт "Пинк Флојда" у Венецији

И таман кад сам се спремао да ову причу објавим на Катери, јавише да је умро Ђорђе Балашевић. А онда на мој ужас, сконтах да у цијелој овој причи нисам ни слова о њему написао. Срам те било Суаде. Човјек са којим сам растао, од оних „ У раздјељак те љубим“, па се сјетих и радне акције 1976., кад смо у Добоју радили онај други колосијек, пруге Шамац-Сарајево, „У име свих нас из педесет  и неке“и ту је за нас пјесму написао.

Био је чаробњак, па је видио у моју будућност. Предвидио ми је живот до у детаље. О свакој мојој љубави је пјевао и свакој од њих пјесму поклонио. На једној мојој свадби смо младенци отворили плес са његовом: „Свадба беше ко свадба и шта да се прича, парада пијанства и кича.“ Он је мој љубавни живот боље описао него да сам га ја и живио и описивао. Као да је вирио у мој дневник и ко да ми је мисли читао. Стари лисац је знао и кад ћу се заљубити и како ћу се заљубити, па и докле ће то трајати.  Утапао ме у алкохолу и тријезнио ме од њега. Дизао ме кад посрнем, бацао ме у блато, кад то заслужим. Пратио ме као сјенка кроз живот. Некад би ми и досадио, па бих га тјерао ријечима: „Ма престани са тим баладама више, сит сам и тебе и њих“.

А он би само рекао, „Ма пусти ме човече, ево гребем по жицама данима, уби ме дим по ресторанима, и зато немој сад бити груб , него заповеди, шта ћемо свирати.“ Ја бих дрекнуо на њега: „Него откуд ти знаш да је имала косе плаве и у њима на врх главе белу машницу од свиле, а и то да сам дуго плаћао данке због њеног јединог смешка“. И то што је отишла за инжињера, пред којим је била каријера, вјероватно си знао прије мене. А ниси ми рекао, да тако тужних љубави има. Морао сам сам да то на својој кожи искусим. И како си још рекао, ево долазе снегови , не вреди све више и више ми сметају студени и ти бјели врагови,  и то ти сад вјерујем. Брате убише ме ове зиме.

Слика

Дочекивао сам Нове године на планини и чекао да ме она зовне и каже: „Хајде дођи ти, желим ти сретну нову годину и тако желим да те пољубим“. А и сам знаш да никад није назвала. Једва чекам да дође љето, право да ти кажем, да одем до Истре и свратим на станицу у Пули. Можда ми се ко јави, од оних , знаш већ којих.

А то што си сад умро, то ти никад нећу опростити. Куд ћу ја јадан сад сам. Ко ће ми сад  будућност прорицати. Знам, нема ту још шта пуно да се каже и прорекне. Мени је шездесет четврта, стиже јесен позна, па путује моје друштво, као што си и ти отпутовао, а ето и ја чекам на ред. Једино има једна разлика и тиче се твог и мог петла. Жив је , а докле ће то сам Свевишњи зна. Хајде није то болан друже крај, припреми ти терен и горе, а ко зна можда и доле, није толико важно. Још ћемо се ми дружити, стари друже, сад кад си ми се толико увукао у живот, нећу те лако пустити. Почивај у миру и љубави, а имао си се рашта и родити.

А ја ћу дотле, некад, да бацим карте и напишем причу. И шта ја знам, шта ћу још. Ствари теку, ја се држим изван њих. И љубио сам добре, љубио лаке, неке праве а неке не. И све су биле виле и све су биле краљице и све су неважне осим моје Цеце. И право да ти кажем, није ми лоше. Нисам онај што пијан, лакше живот одробија. Знам добро, гдје живи моја драгана иако тих 206 корака, улицом мог сокака, никад ја нисам бројао. А чуо сам брате и за ту твоју Бубу Ердељан, ма сама је је себи крива.

И тако се ја силно са мојим другом испричао и у оном жару још нисам право ни схватио шта се уствари догодило. А кад се та спознаја увукла у моје мождане вијуге, да мог друга више нема, што каже Селимовић, тек онда је откинути дио почео да боли. Пустим онда један његов концерт, и онда тако сам, наоружан пивом, почнем то гледати, а онда тек тада сконтах, да пиво само неће ублажити моју тугу, па онда предјем на виски.

А пјесме иду једна за другом, и ја схватих да ја сваки његов стих напамет знам и да само његове стихове искористим, могао бих написати најљепшу љубавну причу, књигу што људи на овој планети још нису прочитали. И онда моја душа словенска или богумилска није више могла издржати. Заливен сузама, са кнедлама у грлу закључих да више немам снаге да пишем. Опростите ми.

 

За Катеру пише: Суад Џанко

Коментари 0
Повезане вијести
Ухапшен мушкарац из Пала због пуцњаве у затвореном простору
Одличан наступ Паљана на првенству Војводине
Маји Станишић из Пала прва награда на "Примавера" фестивалу у соло пјевању
Најчитаније
  • Медвјед напао чобанина, изгризао га и поломио му руке
    19.04.2021
    1
  • Ухапшен мушкарац из Пала због пуцњаве у затвореном простору
    20.04.2021
    0
  • Рогатичанин тешко повријеђен у саобраћајној незгоди
    19.04.2021
    0
  • Пљачка пумпе у Источном Новом Сарајеву
    19.04.2021
    3
  • Влада смијенила десет директора у "Шумама Српске"
    19.04.2021
    3