Стотину ђака, хиљаду осмијеха и прегршт лепршавих прича, цртежа, пјесама и идеја. Тако изгледа настава у ”Просвјетиној школи српског језика, историје и културе” у Мостару.
Једина је то школа у Мостару у којој се учи ћирилица и гдје ђаци могу сазнати шта су за идентитет и напредак њиховог града значили великани попут Алексе Шантића или Светозара Ћоровића.
„Просвјетина” школа ради само суботом, тачније, сваке друге суботе. Присуство није обавезно, али основци и средњошколци једва чекају викенд да сједну у нове клупе у старом каменом издању изнад града, које се сћућурило између импресивног Саборног храма и бајковите Старе православне цркве.
Радним данима српска дјеца похађају 20 основних и средњих школа широм Мостара. Неки од њих уче по хрватском, неки по бошњачком наставном програму, али само у “Просвјетиној” школи, на допунској настави, стичу знања из “области које нису заступљене у званичном систему образовања у Херцеговачко-неретванског кантона у Федерацији БиХ.”
– Дјеца овде много науче о српској књижевности, култури и традицији. Али, још је битније да се друже, упознају, стичу самопоуздање и да идентитетски јачају – објашњава Сања Бјелица Шаговновић, в.д. председнице мостарског огранка Српског просветног и културног друштва “Просвјета”.
Мостарски Срби повратници, а у граду их, према попису, има мање од пет одсто, нису жељели да се оснује посебна српска основна школа и то из најмање два разлога.
Прво, страхују да би на тај начин њихова дјеца била гетоизирана и одвојена од заједнице у којој живе. Други разлог је сасвим практичне природе: у граду са више од 100.000 становника и разуђеном територијом, неки од ђака би, по таквој шеми, морали у школу путовати и више од 20 километара.
А опет, нису се поносити Херцеговци могли помирити с тим да њихови потомци не знају ћирилицу и да одрастају са нелагодним осјећајем да су у рођеном граду “мањина”, “маргина”, или што би се народски рекло, “тиква без коријена”. Јер нису.
ФОТО: Синиша Пашалић /RINGIER
Тако је прије седам година покренута “Просвјетина” школа, која од 2019. станује у старом школском здању, изграђеном прије 166 година.
У СКПД “Просвјета” су, кажу, захвални Министарству за избјеглице и повратнике Федерације БиХ, Електропривреди РС и владама Српске и Србије, јер су им помогли да обнове и опреме приземље старе девастиране школе, како би коначно, и НАПОКОН, били “своји на своме”.
Мостарски Срби повратници, а у граду их, према попису, има мање од пет одсто, нису жељели да се оснује посебна српска основна школа и то из најмање два разлога.
Прво, страхују да би на тај начин њихова дјеца била гетоизирана и одвојена од заједнице у којој живе. Други разлог је сасвим практичне природе: у граду са више од 100.000 становника и разуђеном територијом, неки од ђака би, по таквој шеми, морали у школу путовати и више од 20 километара.
А опет, нису се поносити Херцеговци могли помирити с тим да њихови потомци не знају ћирилицу и да одрастају са нелагодним осјећајем да су у рођеном граду “мањина”, “маргина”, или што би се народски рекло, “тиква без коријена”. Јер нису.
И тако је прије седам година покренута “Просвјетина” школа, која од 2019. станује у старом школском здању, изграђеном прије 166 година.
У СКПД “Просвјета” су, кажу, захвални Министарству за избјеглице и повратнике Федерације БиХ, Електропривреди РС и владама Српске и Србије, јер су им помогли да обнове и опреме приземље старе девастиране школе, како би коначно, и дословно, били “своји на своме”.
У овој згради давне 1856. године почела је са радом ”Православна српска народна школа мостарска”, једна од најстаријих школа у БиХ и прва у којој су наставу заједно похађали дјевојчице и дјечаци.
Ову школу су завршили Алекса Шантић, Атанасије и Војислав Шола, Светозар и Владимир Ћоровић, те Бранко, Ристо, Милан и Јован Радуловић, као и многи други знаменити Мостарци и Мостарке. Јован Дучић је био један од њихових учитеља.
У том каменом здању, чији зидови памте времена када су Срби били авангарда напретка у Мостару, и у пословном и у културно просветном смислу, данас неки нови клинци и клинцезе, опремељени андроид телефонима, уче Шантићеве стихове, азбуку и историју свог народа.
И то није све. У школи дјелује и хор “Алекса”, организују се радионице стрипа и калиграфије, јавна предавања и дебате.
Али ђаци као ђаци, највише се радују ваннаставним активностима друге врсте: великом одмору, када се уз сокове и слаткише друже и шале, а посебно екскурзијама.
Слађан Радовић (13), ученик осмог разреда, каже да му је “Просвјетиној” школи најомиљенији предмет историја српског народа.
– Ипак, најдржа су ми дружења и екскурзије. На посљедњој екскурзији смо обишли српске средњевјековне манастире, посјетили смо и Београд, шетали Кнез Михајловим, били смо и у Музеју Николе Тесле и у Храму Светог Саве. Упознали смо патријарха Порфирија, који је приредио пријем за нас – хвали се Радовић.
На једној ранијој екскурзији малишани из Мостара били су гости на рођенданском ручку код предсједника Србије Александра Вучића.
Екскурзије воле и Марко Пиштало (9) и његова другарица Емилија Булић (8), малишани који тек савладавају азбуку. Али, они ипак највише воле своју учитељицу, Јелену Михић.
Учитељица Јелена је “задужена” за најмлађу од четири групе “Просвјетине” школе. Старији основци и средњошколци суботом се друже са Милом Тројановић Гашић, професорком српског језика, Небојшом Пишталом, професором историје и Његошем Вељанчићем, вјероучитељем који им предаје српску културу.
Ту је и Тијана Башић, која води хор, а да све буде како доликује бригу води координатор школе, парох Душко Којић, старјешина Саборног храма Свете Тројице у Мостару.
Како се ова мала екипа сналази и довија да унаприједе наставу у школи без довољно уџбеника и литературе, без редовних извора прихода, без иједног стално запосленог радника ,они то најбоље знају. Ипак, насмијани су и пуни оптимизма, као да им је све потаман.
– На часовима српског посвећени смо књижевности и уз помоћ хрестоматија и читанки из Србије, које дјеци дијелимо на реверс, настојимо да, бар у кратким цртама, обрадимо све значајније српске писце од Светог Саве до данас – каже професорица Мила Тројановић Гашић.
Она и радним данима предаје српски језик и књижевност, у Гимназији у сусједном Невесињу.
Историчар Небојша Пиштало, има сасвим другачију каријеру. Он је дизајнер намјештаја у једној мостарској фабрици, вјероватно једини у овој бранши, са дипломом Филозофског факултета.
– Шта ћете, живот ми је тако намјестио. Али, радујем се што ми се у “Просвјетиној” школи пружила прилика да, бар викендом, радим посао за који сам се школовао и који волим. А и ђаци су заинтересовани за српску историју, нарочито старији основци. Често ми постављају питања о дешавањима у посљедња два рата, јер их оно што уче у редовној настави прилично збуњује – рекао је Пиштало.
Он се труди да дјеци објасни ратна дешавања, али на начин да разумију прошлост, а да не долазе у конфликт са вршњацима, припадницима других народа. Ђаци то знају да цијене, па је тако Ивани Лојпур (14) из мостарског насеља Жељуша, као и многим њеним другарима, управо Небојша омиљени наставник.
Пошто “миленијумце” није баш лако привољети на читање, јер их, иако су радознали, књиге “смарају”, Небојша и други професори на часовима им пуштају фимове и видео клипове. Српску историју, књижевност и традицију покушавају им приближити и уз помоћ стрипова.
Ипак, има и ученика којима је управо читање књига омиљена забава. Међу њима су и гимназијалка Анђелина Медан (17), те Милица Михић (12), једна од најбољих рецитаторки у Мостару, и Јована Шаговновић (13), одликашица која у редовној школи у ђачкој књижици има само петице.
– У “Просвјетиној” школи ми је све занимљиво, али највише волим српску књижевност. Посебно су ми драге књиге штампане на ћирилици – истиче Шаговновић.
Душа и спона подијељеног града
У Мостару живи мање од 5.000 Срба, али они с поносом истичу да су душа и спона овог града, који је већ деценијама етнички подијељен.
Да је тако, показала је и недавно одржана свечаност поводом 120. годишњице СКПД “Просвјета” у Мостару. На рођендан су позвани припадници свих заједница и сви су се радо одазвали.
– Сваке године организујемо и “Шантићеве вечери поезије” и “Божићни концерт”. То је поклон нашем Мостару, који је већ вијековима и српски град. Желимо да његујемо добре односе и са Хрватима и са Бошњацима и са свим нашим суграђанима – каже Сања Бјелица Шаговновић.
Ђаци сами чисте своју школу
Колико воле “Просвјетину” школу, ђаци показују и тиме што сами чисте и уређују своје учионице. Истина, било би једноставније платити спремачицу, али за то нема пара. Школа се издржава од повремених донација и пројеката, а приоритет је исплата хонорара професорима.
– Да имамо годишњи буџет од 30.000 КМ, били бисмо мирни, али далеко смо ми од те цифре – каже Сања Бјелица Шаговновић и додаје да школа опстаје захваљујући, прије свега, волонтерском раду.
Једна од вриједних волонтерки је Нина Домазет (15), ученица медицинске школе, која редовно похађа и “Просвјетину” школу.
– У “Просвјетиној” школи научим много тога, што не бих могла научити нигдје другдје, а учествујем и у хуманитарним акцијама и у чишћењу школе. Није ми тешко. Све је то забавно, када се ради у добром друштву – каже Домазет.
Пише: Милкица Милојевић
