На данашњи дан 1929. године у Београду је умро Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани.

Као криминолог истакао се радом на истраживању злочина над српским становништвом у вријеме Првог свјетског рата.

Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у јужноњемачкој покрајини Баден.

Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, када је и изабран за асистента, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани.

За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога свјетског гласа.

Године 1912, за вријеме Првог балканског рата, био је репортер у Солуну. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, њемачке и бугарске војске над цивилним становништвом.

Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извјештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске "Газет". Тиме је као угледни професор и криминолог извјештавао свијет и "кварио" пропагандну слику Нијемаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволио је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.

Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. Послије рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе.

Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу.

Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција.

У септембру 1928. године Рајс је намјеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за тадашњу "Политику" рекао је да свако стрпљење има својих граница, те да је и његово исцрпљено до најдаљих граница.

- Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан - рекао је тада Рајс.

Живио је скромно у својој вили "Добро поље" /Топчидер/ у Београду, гдје је и умро 8. августа 1929. године у 4.30. Узрок смрти био је мождани удар као посљедица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром Миланом Капетановићем који га је према неким свједочењима опсовао.

Дан касније у 15.00 часова његово тијело је пренесено у Општу државну болницу, гдје је, према његовој последњој жељи, требало да се извади његово срце и преносе на Кајмакчалан.

Посмртни остаци Рајса пренесени су у Официрски дом, гдје су били изложени све до сахране, 10. августа, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу.

Сахрањен је са генералским почастима и по православном обреду.

Његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, гдје је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни, која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом свјетском рату, писало је: "Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана златно срце спава, пријатељ Срба из најтежих дана, јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава".

У току и након рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије. Пред крај живота, 1928. године објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом "Шта сам видио и проживио у великим данима", а прије тога, 1924. године објављује "Писма са српско-македонског фронта /1916-1918/".

Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге "Чујте Срби!", на француском језику. Књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дијељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација "Др Арчибалд Рајс" из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.

Доктор Арчибалд Рајс 1926. године постао је почасни грађанин града Крупња. Исте године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић прогласио га је почасним капетаном Прве класе пјешадије Војске Краљевине СХС.

Неколико улица у Србији /Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар/ и Републици Српској /Бањаалука/, носи његово име. Широм Србије и Републике Српске откривена су спомен-обиљежја у знак признања српског народа дјелу Арчибалда Рајса.

Кућа у којој је живио до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.