Велики српски и југословенски филмски глумац Велимир Бата Живојиновић преминуо је 22. маја 2016. године.

На филмском платну дебитовао је 1955. године у филму "Песма са Кумбаре".

Глумио је у око 400 филмова, међу којима је и 17 вестерна снимљених у Њемачкој за које се готово и не зна.

Снимао је филмове у којима је играо главне улоге на просторима свих бивших југословенских република.

Један је од родоначелника такозваног "црног таласа" у југословенском филму, насталог почетком шездесетих година 20. вијека, у којима је континуирано наступао све до касних седамдесетих година.

Паралелно са њима, играо је и у партизанским филмовима у којима се прославио током шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека, а један од њих "Валтер брани Сарајево" донио му је велику популарност у Кини.

Континуирану филмску каријеру, због које напушта позориште, започео је епизодама у "Влаку без возног реда" из 1959. године и "Рату" из 1960. године. Оба остварења је режирао Вељко Булајић, у чијим ће скоро свим каснијим филмовима Бата Живојиновић играти главне улоге.

Живојиновић је глумио и хероје и зликовце, а лако је прелазио из улоге главног у улогу споредног лика.

Познате су његове улоге у филмовима попут "Козаре" и "Битке на Неретви", а током осамдесетих година прошлог вијека пародирао је своју слику акционог хероја улогама у низу лаких комедија.

Био је, како је сам истицао у медијима, добар пријатељ са доживотним предсједником СФР Југославије Јосипом Брозом Титом.

Живојиновић је био иницијатор, оснивач и први предсједник Удружења филмских глумаца Србије. Својевремено је обвављао функцију директора филмског програма Слободарских свечаности у Сопоту.

Свој таленат за глуму открио је са 15 година, захваљујући редитељки Соји Јовановић која га је позвала да се придружи Академском позоришту у Београду, гдје је повремено радио као сценски радник, а понекад и као статиста.

Умјесто класичне гимназије, похађао је наизмјенично средње глумачке школе у Нишу и Новом Саду. На четвртој, посљедњој години Средње глумачке школе у Новом Саду, покушао је да се упише на Позоришну академију у Београду, али је био одбијен, баш као и сљедеће године.

Тих годину дана се бавио најразличитијим пословима како би преживио. Радио је као милиционер, молер, столар и као извршитељ у општини Врачар. Касније, као већ потпуно остварен глумац, неколико пута је у интервјуима потврдио да су му то све била драгоцена искуства која је здушно користио у тумачењу улога.

Иако је у то вријеме добио понуду за стални ангажман од Црногорског народног позоришта у Титограду, уз мајчину подршку и на њено инсистирање одлучио је да поново конкурише на београдској Позоришној академији.

Коначно је примљен из трећег покушаја, 1954. године када започиње једна од највећих и најузбудљивијих глумачких каријера на овим просторима.

У Београдском драмском позоришту, које се тада звало "Савремено позориште", играо је више година. Имао је по 300 ангажмана годишње.

Осим глуме, бавио се и политиком. Од почетка деведесетих година био је посланик Социјалистичке партије Србије у неколико мандата, а 2002. године био је кандидат СПС-а на републичким предсједничким изборима у Србији.