Тридесетогодишњој Александри Стијељи из села Заград, код Бенковца, на Петровачкој цести, током хрватске војно-полицијске акције "Олуја", убијени су отац и дјед, а мајка је од посљедица рањавања преминула након порођаја.

Стијеља се у разговору за Срну присјетила Петровачке цесте и бомбардовања избјегличке колоне прије 27 година.

- Сјећам се тренутка кад је тата дошао по нас у село, везао ми је пертле и рекао да хитно морамо кренути, сјећам се, мама и ја биле смо испод цераде од камиона, са друге стране сам видјела бабу Саву и брата Саву.

У камиону испод цераде било је још доста жена и дјеце. Највише сам гледала кроз отвор цераде, зато се и сјећам да сам видјела авионе. Викнула сам одмах и показивала мами на њих, баба Сава јој је одмах рекла да ме склони, да авиона нема и да не гледам кроз прозор - прича Александра.

Она се сјећа да ју је мама загрлила, а послије пар тренутака је опет погледала и поново повикала да се авион враћа.

Александра је тада рањена, као и њен брат Сава и мајка, која је била трудна, док јој је отац убијен током бомбардовања колоне.

- У том тренутку чула сам врисак, осјетила јаку врућину... Жене око мене су вриштале и плакале, погледала сам брата и видјела да му цури крв у предјелу главе, а мамина рука којом ме је грлила била је сва крвава, као и моја шака.

Камион је стајао, сјећам се да су ме изнијели и видјела сам ауто који гори. Затим се сјећам болнице, превијање рана и бабине приче да је видјела мог оца како гори у колима. Баба је плакала све вријеме - прича Александра Стијеља.

Она наглашава да је "ту њено сјећање стало", али да памти тренутак када су донијели сестру из болнице након што им је мајка умрла на порођају у новосадској болници.

- Тешко је причати о томе, али тако чувамо од заборава оне које волимо и јавности показујемо ко су злочинци и зликовци. Петровачка цеста је прекид мог дјетињства, нека дубока туга која никад неће проћи, јер сам након тога остала без најближих људи који ће ми заувијек недостајати - каже Стијеља.

Она наводи да тада није била свјесна шта се дешава и напомиње да није ни знала да су ти авиони у ствари хрватски "мигови", као ни да су у аутомобилу који је горио били њен отац и дјед.

- У мени нема мржње. Зато сам ја одавно у својој глави наставила својим путем, вјерујући да ће једног дана неко одговарати за тај злочин почињен над нашим народом. Доста је ту неиспричаних прича и тужних судбина, а, ако је гледати са људске стране правду, онда - починио си злочин, одговарај за њега - истиче Александра.

Она се нада да ће истина изаћи на видјело.

- Свака правда има своје вријеме, ја вјерујем да ћу је дочекати - каже Александра за Срну.