Већ 26 година, сваки дан, без обзира на кишу, снијег, сунце или вјетар, мајка Мара Миленковић из Врњачке Бање пјешачи шест километара до гроба свог сина јединца Дејана. Он је 1999. године дао живот бранећи српску нејач на Косову, а од тада па до данас, његова мајка не пропушта ниједан дан да му запали свијећу и сузама натопи мермерну плочу.

Фото: RINA

- Морам да дођем, сваки дан морам. Не могу да га оставим, не могу да га заборавим. Мајчинска љубав ме тера, сине мој, злато мајкино... Немам више никога, њега сам имала, њега сам изгубила, све сам изгубила. Сад ми је једино остало да му дођем, да му се обратим, да му кажем како ми је. Јер коме ћу, ако не њему? Да му испричам како дани пролазе, како се ништа не мења, како га сви памте, али како само ја знам како боли. Нема дана да ми није у мислима, нема ноћи да га не сањам - каже за РИНУ неутјешна Мара.

"Само мрак и бол"

Сјећање на дан када је примила страшну вијест и даље је живо у њеном срцу.

- Била сам у дворишту, ја и мој муж. Кад сам их видела да долазе, знала сам... Ноге су ми се одсекле. Нисам чекала да проговоре, само сам их погледала и питала: 'Је л’ моје дете живо?', и више се ничега не сећам. Ни ко је шта рекао, ни како су ми рекли, ни шта сам ја радила... Муж ми је касније причао да сам вриштала, да су ме држали, да сам пала, али тога нема у мојим сећањима. Само мрак и бол. Сахране се уопште не сећам - додаје ова мајка српског хероја који је живот дао за отаџбину.

Њена туга не јењава, али снага којом носи бол задивљује.

- То ми је сад једина да дођем на гробље, да му упалим свећу, да га не оставим самог. Нема ни кише, ни сунца, ни снега да ме заустави. Мајка мора да буде уз своје дете, макар и на гробљу - каже Мара.

Додаје да је те ратне 1999. године њен Дејан отишао без ријечи, без тренутка двоумљења да брани своју домовину, а на крају је за отаџбину највећу жртву дао – свој живот.