Највеће животне хероине често су жене које свакодневно, тихо и без велике буке, носе терет бриге за своју породицу. Њихова храброст не види се увијек на први поглед, али се осјети у свакој жртви, сваком одрицању и у љубави која никада не посустаје.

Једна од таквих жена је Невена Вујовић из Билеће. Невена је мајка четворо дјеце, а иза њене свакодневице стоји прича о снази, прихватању и безусловној љубави која је, како сама каже, промијенила њен поглед на живот.

Невена и њен супруг први пут су постали родитељи 2004. године, када је рођена њихова кћерка Николина. Двије године касније, у породицу је стигао син Александар, 2010. године син Антонио, а 2014. године родила се најмлађа кћерка Анастасија.

Долазак Анастасије донио је и вијест која је за сваку породицу велики изазов, дијагнозу Дауновог синдрома. Невена истиче да је тај тренутак за њу и њену породицу био изузетно тежак и пун неизвјесности.

- Дијагноза је за родитеља и породицу велики шок. То је нешто што нико не може лако прихватити. Нормално је да родитељу треба вријеме да се помири с тим, јер се живот мијења из коријена. Када вам кажу да ваше дијете има Даунов синдром, у том тренутку се у глави јави много питања, страха и неизвјесности. Мени је требало више од три године да се као мајка помирим с дијагнозом. Много времена смо проводили у болници, гледајући другу дјецу, њихове болести и борбе које воде њихове породице. Тада сам схватила да, уз труд, рад и велику посвећеност, и Анастасија може постићи много тога. У једном тренутку сам рекла себи да морам кренути даље, да нема одустајања. Прихватање дијагнозе је тек први корак, јер након тога долазе бројни други изазови - каже Невена.

Нажалост, поред Дауновог синдрома, Анастасија се суочила и с додатним здравственим проблемима. Дијагностиковано јој је обољење срца, због којег је с четири године прошла операцију која је, на срећу, прошла успјешно. Поред тога, суочава се и са веома ниским тромбоцитима, што носи додатне здравствене ризике, а недавно је добила дијагнозу анемије.

Осим здравствених изазова, родитељи дјеце са потешкоћама у развоју често воде и другу борбу, ону са системом и администрацијом.

- Борба са администрацијом је веома тешка. На бројна врата морате покуцати и помирити се с тим да ћете често добити негативан одговор. Ја сам мајка четворо дјеце, али немам право на новчану подршку коју остварују друге мајке са четворо дјеце, јер сам запослена на пола радног времена у Фонду здравственог осигурања. Такође, не могу остварити ни статус родитеља неговатеља. Терапије и стручна помоћ су веома важне за Анастасију и трудимо се да јој обезбиједимо све што је потребно. Супруг и ја дајемо све од себе да јој олакшамо пут и помогнемо јој да напредује - каже Невена.

Свакодневица мајке четворо дјеце испуњена је бројним обавезама и изазовима. Од раних јутарњих припрема за школу, домаћих задатака, бриге о здрављу, па све до кућних послова – дан често прође у непрекидној бризи о породици. Када се томе дода и посебна пажња и њега која је потребна најмлађој Анастасији, постаје јасно колико труда, стрпљења и несебичне љубави стоји иза сваког дана ове мајке. Ипак, упркос умору и бројним обавезама, Невена истиче да је осмијех њене дјеце највећа награда и снага која је покреће да сваки нови дан започне са истом вјером и љубављу.

Додаје да јој је породица највећи ослонац у свим животним изазовима.

- Анастасија данас одраста уз два брата и сестру, који су јој велика подршка и ослонац. Они је штите, помажу јој и радују се сваком њеном напретку. Много ми значи спознаја да је наш дом мјесто гдје се осјећамо сигурно и вољено, а наша дјевојчица вољена је и у школи. Она данас похађа пети разред, а уз несебичну помоћ њеног асистента у настави, професорице разредне наставе Сање Грубачић, као и пријатељство и љубав другара из одјељења одлазак у школу за њу представља посебну радост - истиче Невена.

Мајкама које пролазе кроз овакве и сличне борбе, Невена је послала снажну поруку:

- Не треба клонути духом. Није срамота заплакати када је тешко. Није срамота ни пасти, али храброст је устати и наставити даље. Сваки корак наше дјеце је вриједан и ми као родитељи морамо бити њихова највећа подршка. Сваки тежак тренутак остаје иза нас, а мале побједе треба доживјети као велики успјех. Анастасија ме у животу научила много чему. Научила ме како се безусловно воли, како се радује малим стварима и како свака ситница може бити велика срећа. То је дар који носим у срцу заувијек - истиче ова храбра мајка.

Приче попут ове подсјећају нас да храброст често не долази уз велику буку. Она живи у свакодневним ситницама, у осмијеху дјетета, у мајчиној руци која никада не одустаје и у вјери да сваки нови дан доноси нову прилику.

Дјеца са Дауновим синдромом често се називају дјецом са додатним хромозомом љубави. Она мијењају планове својих породица, али их истовремено уче ономе што се не може научити ни из једне књиге: стрпљењу, безусловној љубави, радости због малих ствари…

За своје родитеље они су богатство, а за заједницу подсјетник да можемо и морамо бити бољи и хуманији људи.

Када славимо Дан жена, славимо и мајке попут Невене.

Пише: Валентина Милићевић