Док нас потресају вијести о дјеци коју је систем заборавио, постоје и они чије приче враћају вјеру у људе. Једна од њих долази из Бањалуке, гдје живи Мира Комљен, жена која је свој дом и срце отворила близанцима с Дауновим синдромом.

Дјечаци Далибор и Драган остали су без оца, а мајка их је напустила. Након одређеног времена проведеног у дому за незбринуту дјецу, њихову судбину промијенила је управо Мира. Примила их је у своју породицу и дом, иако већ има троје биолошке дјеце. Данас, девет година касније, каже да су близанци унијели свјетлост и топлину у животе свих чланова породице.

"Слабо су причали"

Мира је о својој причи говорила за "N1".

- Кренуло је сасвим случајно. Од једне пријатељице сам сазнала да траже хранитељску породицу. Били су у Суботици, требало је да се смјесте и похађају школу. Чим сам их видјела, одмах су ми се допали. Никада прије нисам имала сусрет с дјецом с Дауновим синдромом. Били су мали и слабо су причали, што нису могли рећи, показивали су - присјећа се Мира.

На почетку није било лако. Центар за социјални рад тражио је да хранитељска породица буде „комплетна“, али је Мирина одлука била чврста.

- Када сам рекла својим дјевојкама, биле су одушевљене. Дочек је био диван. Путовали смо много, и на почетку су били немирни, нарочито у ауту. Сутрадан су ме из Центра звали да питају да ли смо преживјели ноћ. Почетак је био тежак јер су слабо говорили и нисмо се најбоље разумјели, али смо све радили заједно - каже она.

Памте само лијепо

С временом су постали нераздвојни.

- Увијек сам имала страх да ми не побјегну. Они су добри дјечаци, грлимо се и љубимо. Више су ме пољубили него моја биолошка дјеца. Научили су ме скромности, задовољни су малим стварима, памте само лијепо. Никад не памте ружно. Сви их воле јер су искрени, уредни и пажљиви. Све мора бити на свом мјесту - каже она.

Мира истиче да је хранитељство позив који тражи више срца него услова.

- Често се питам зашто постоје домови за незбринуту дјецу кад има толико људи који би могли бити хранитељи. Не треба ту много, само љубави. Што је било дозвољено мојој дјеци, дозвољено је и њима. Водимо их у шетњу, на море... У дому имају храну и смјештај, али немају оно што дјеци највише значи, пажњу, искуства, топлину.

За Далибора и Драгана, живот с Миром и њеном породицом значи сигурност, ред и љубав.

- Сви који их упознају буду одушевљени. Идемо свуда заједно. Могу да их оставим у чекаоници, они мирно сједе и чекају. Сада су велики момци. Позивам све да постану хранитељи, то је једини посао гдје добијате љубав, а то нећете пронаћи ни на једном другом мјесту - поручује Мира.

На крају додаје:

- Од њих сам научила да памтим само лијепе ствари. Нас троје смо сада екипа.

Прича Мире Комљен подсјетник је да истинска хуманост не тражи богатство ни савршене околности, довољно је велико срце и спремност да се некоме промијени живот.