"Овај народ се никада није помирио са чињеницом да је Црна Гора, након што нас је алијанса завила у црно, ушла у НАТО. У нашем граду убили су шест недужних цивила. Убили су троје невине дјеце. Заправо, убили су цијело наше мјесто. Послије бомбардовања није се опоравило и никада неће. Али ми памтимо. Тражимо правду за жртве и за Мурино."

Ово за Спутњик каже Милан, отац Славка Мирковића који је рањен у главу током бомбардовања моста на Лину у Мурину 30. априла 1999. године.

- Мој син је рањен у продавници поред моста. Имао је тада 19 година, био је ту и његов друг Дарко и двије дјевојчице које су погинуле, Јулија Брудар и Оливера Максимовић, имале су 10 i 13 година. Погинуо је и човјек који је чекао дјецу испред. Њега је граната директно погодила, ампутирала му све удове. Пронашли су разбацане његове ноге, нокте, косу. Било је језиво - прича Мирковић.

Погинуо је и Мирослав Кнежевић (13) и још двоје старијих цивила, а осморо људи је рањено. Међу њима и Миланов син.

- Спасио их је Бог. Ништа друго. Продавница је била сва у стаклу, Славко је стајао за пултом окренут ка прозору, грудима према бомби. Само га је један гелер погодио. Био је величине филтера од цигарете, забио му се у главу.

У тренутку напада Милан је био три километра од мјеста злочина. На авионе готово да није обраћао пажњу. У близини је граница, Мурино им је било коридор за одлазак у сејање смрти по Косову и Метохији.

Оливера Максимовић, Јулија Брудар и Мирослав Кнежевић. Фото: Спутњику уступио Милан Мирковић

Био сигуран да му је син мртав

Кад је стигао у центар, није ишао до продавнице, стао је, видио да од ње ништа није остало. Био је сигуран да му је син мртав. А онда је угледао човјека како лежи уз пут и маше му. Кренуо је према њему.

- Одјекнула је још једна бомба. Експлодирало је на седамдесет метара од мене. Добро сам прошао што нисам кренуо пут продавнице, иначе бих и ја био рањен или мртав. Бомбе су биле тешке 390 килограма. Знам, једна није експлодирала, па су је касније пиротехничари извадили, измјерили, а затим уништили. Била се завукла испод продавнице.

Сина је нашао узводно уз Лим, мало даље од мјеста експлозије. Он и једна радница из оближње фабрике која је била у продавници ту су се крили.

- Она је била тешко повријеђена. Он и друг су је извукли и склонили, отишли су да се сакрију испод једне шљиве. А онда, још једна бомба је пала, на пет метара од њих. Затрпала их је земљом. Ту су још једну трауму преживјели.

Од шока није осјетио да је рањен у главу

Саговорник "Спутњика" је повријеђену Светлану Зечевић убацио у аутомобил. Сина је оставио код куће, нису ни видјели да је рањен. Он није осјећао да му се дио бомбе зарио у главу. Био је у стању шока, био је потпуно црн.

- Изгледао је као рудар који је изашао из рудника, нисмо могли да видимо да је повријеђен.

Мирковић додаје да је до краја НАТО агресије, па и касније, водио сина свуда са собом, није смио да га остави самог, преживио је стравичан шок. Страх је био велики, био је још дијете.

- Преживио је тешку трауму. Богу хвала, сад је добро, има три ћерке. Тренутно је у Београду, тамо живи и ради. Овдје нису могли да нађу посао ни он, ни други син, јер моје политичко опредјељење није одговарало властима тадашње Црне Горе.

Фото: Спутњику уступио Милан Мирковић

НАТО је убио цио град

Са властима Црне Горе Милан се посебно бори од бомбардовања. Он је предсједник "Удружења НАТО жртава 1999.", које представља породице погинулих и повријеђених у најсмртоноснијем нападу на Црну Гору током напада на СР Југославију.

Тужили су државу која их није упозорила на ваздушни напад. Сирене се нису огласиле, нико се није склонио. А нису ни могли, јер су имали законску радну обавезу. Морали су на посао, морале су да раде и школе.

- Мурино је тада имало око 360 становника, погинуло је шесторо, то је за мало мјесто катастрофа. У односу на број становника, нема мјеста у тадашњој Југославији које је више страдало. Иако су друга више разорена, овакав однос броја становника и погинулих нема ни једно. Мурино је тада убијено, убијена је његова младост и будућност. Говорило се да су нас гађали јер су ту војни објекти, то је чиста лаж, прва касарна је на 12 километара.

Мајчинске сузе америчке дипломатије

Ни 25 година од смртне пресуде Мурину породице жртава нису добиле одштету. Једна јесте, али је каснијом одлуком суда морала да врати новац. Поједини случајеви жртава проглашени су застарјелим. Повријеђени немају чему да се надају. Материјалан штета градићу који је разорен бомбама није надокнађена.

Мирковић се, каже, добро сјећа и дана када је Црна Гора ушла у НАТО, савез који је убио дјецу, убио њихово мало мјесто.

- Сила Бога не моли, али не миримо се с тим. Имао сам неколико сусрета са америчким амбасадорима. Ово што сам вама испричао и њима сам. На њен позив, разговарали смо и са садашњим амбасадором Џуди Рајзинг Рајнке. Она је мајка, има и она дјецу. Док смо причали, она је плакала. Нису њене сузе биле сузе дипломатске, већ мајчинске. Обећала је да ће нам помоћи, али то иде тешко. Опет се промијенила власт, а овај народ однос те власти према Мурину боли“.

Пише: Сенка Милош