Неправда је свакодневна појава. Сви је доживљавамо и преживљамо, убјеђујући себе да то тако мора бити.

Не може све одједном, други пут ће бити боље.

А онда се деси да не буде боље ни други, ни двадесет и други пут.

Прича из Основне школе „Свети Сава“ из Билеће није неуобичајена. То је прича, која се може испричати нажалост и за стотине других школа и стотине  других просвјетних радника, који трпе неправду деценијама.

Дипломирани педагог из Билеће Ивана Парежанин већ дванаест година конкурише у многим школама. У неким школама није било ни потребе да јој рачунају бодове из приложене документације, јер конкуренција је била често „јача“ и политички подобнија.

Међитим у Основној школи „Свети Сава“ почиње да ради као водитељ продуженог боравка на одређено вријеме. Тако јој се на крају школске године прекида радни стаж, а сваког августа је чекају конкурси, односно стрес, стрепња, понижавања и страх.

Мислећи да је дванаест година и више него довољно да се тестира и интервјуише, пријавила се поново на конкурс, који је у истој школи расписан на неодређено вријеме и то на упражњено мјесто водитеља продуженог боравка, иако то радно мјесто није било упражњено.

Исти случај се десио прошле године, када су двије колегинице раскинуле уговор на одређено, пријавиле се на БИРО, па се потом пријавиле на конкурс  и наравно биле примљене на неодређено вријеме.

Очигледно је да се и ове године морало створити исто радно мјесто, како би се колегиница која је „приоритет“ примила на неодређено вријеме.

Након обављеног теста и интервјуа, десило се оно што се и очекивало.

- Прошла је кандидаткиња, која је морала бити примљена иако је њен просјек оцјена знатно мањи од мог просјека оцјена. Мислим да сам са просјеком од 8.61 у односу на просјек 6.94 имала знатну предност. Такође сам имала и знатно више бодова, који се добијају за радни стаж.

Међутим, тест и интервју су идеални кад хоћете да некога понизите, да нечије недостатке избалансирате.

Ту је све дозвољено, па и онима који имају просјек 10 на тесту и интервјуу можете дати чисту нулу, како би му смањили бодове и увјерили га да је све „регуларно и по закону“. То одлично знају сви они, који се понижавају на исти начин. Има нас на стотине и јако је тешко када се на овај начин малтретирају људи, који су регуларно завршили државне факултете и то са високим просјеком оцјена.

Само ћу поменути случај „педагог“ у СШЦ „Голуб Куреш“ у Билећи, који је изреволтирао све грађане Билеће и оштетио многе моје колеге. А, морам додати да ни приправнички стаж нисам одрадила као већина приправника, већ као волонтер, без икаквог прихода.

Не желим никога да прозивам. Нека сви раде и боре се на свој начин. Ја сам изабрала неки други, они који је у складу са мојим образовањем, моралом и родитељским васпитањем.

Можда ће рјешење на неодређено вријеме бити увијек само мој сан и неостварена жеља. Можда ћу још који низ година доживљавати понижавања и увреде и извињавати се самој себи што имам солидан просјек и солидно знање и васпитање. Можда ће образовање, које сам стекла својим мукотрпним радом и жртвом својих родитеља бити изузетак у данашњем друштву и баријера ка неким другим вриједностима и циљевима.

Сигурна сам да нисам једина у читавој овој причи. Сигурна сам да има људи, који су и у тежој ситуацији од моје.

Међутим у једно сам најсигурнија: Немојте газити себе, свој труд, рад, своје вриједности. Ако ћутите на овакве и сличне ствари, поништићете све своје квалитете, своје знање, способности, труд, жртву.

Изгубићете себе у вртлогу неправде и неморала.

А, то је највећи губитак!