Неустрашиви машиновођа Војин Никитовић

27.02.2024. 09:07
0
ИЗВОР: opstinasokolac.net

Прољеће и љето четрдесет прве могли би се окарактерисати као два најстрашнија годишња доба у новијој историји српског народа, будући да је тај период, непосредно након успоставе тзв. Независне Државе Хрватске, донио са собом геноцидни цунами и незапамћене покоље у усташкој режији. Народ је у збјеговима испунио шуме и горе и тако дао замајац устанку који је почео да пламти широм НДХ, али они Срби који су живјели у источној Босни , на све начине су покушавали да се домогну сигурности онога што је остало од Србије, то јест да пређу Дрину.

Једно од главних избјегличких зборишта био је Вишеград, мјесто које се по новој територијалној прерасподјели балканског бурета барута обрело у оквиру ендехазијске велике жупе Врхбосне, те које је жељезничком пругом било повезано са Ужицем и – каквом таквом слободом, барем од усташког ножа.

По цијелом граду, на све стране бауљале су избјеглице, али је посебна гужва владала на самој жељезничкој станици, гдје су махом беспомоћне жене са дјецом, и старци, чекали да им се укаже прилика да се укрцају на неки воз који иде на исток, успут насједали на преваре неких својих сународника-кријумчара којима је само било битно да се окористе новонасталом ситуацијом, а који су им нудили пребацивање у Србију, узимали новац и нестајали бестрага. Међу том несрећном масом налазио се и човјек по имену Војин Никитовић.

Никитовић, међутим, није био избјеглица. Машиновођа по занимању, њега је Априлски рат затекао на служби у Вишеграду, возио је на релацији Вишеград-Ужице, а усташке власти га нису дирале, као ни многе друге који су били важни за несметано функционисање њиховог “државног” апарата.

Био је ипак свјестан да се ради о краткорочној безбједности од ножа; ликвидације стручног особља већ су биле почеле, он је био свјестан да ће ред доћи и на њега, и почео је јула месеца да кује планове за “излазну стратегију”, па је договорио пребацивање преко неких, наводно поузданих, кријумчарских канала, али се убрзо уморио од чекања, притом му је било жао народа на станици, па је у његовом уму почела да сазријева генијална замисао: украшће локомотиву, накачиће композицију, натрпаће у вагоне колико год људи може и једноставно прећи границу.

Покренуо се 10. августа увече. Познанике међу избјеглицама је обавијестио о свом плану, дао им задатак да обавијесте остале и да им пренесу упутство да са собом понесу што мање ствари како би што више њих могло да се смјести у већ образовану композицију која се налазила на седмом колосијеку; уз напомену да се укрцају непосредно прије смене страже, дао им је и клин за прикопчавање композиције на локомотиву, како би могли муњевито да реагују када се он појави.

Пред поноћ је украо локомотиву број 85009, након што је чувар, са којим је имао претходни договор, ухватио маглу како после не би могли да кажу да је био саучесник; слегнуо је раменима када је схватио да у локомотиви спава ложач Рагиб Токо, јер није смио да га буди, пошто није знао како ће овај да реагује када схвати његов наум, али није могао ни да одустане. Пазећи да га не пробуди, наставио је са спровођењем замисли у дјело.

Све остало што се дешавало изгледа као сценарио за неки акциони филм.

Локомотиву је полако одвезао до седмог колосијека, извршио инспекцију вагона, схватио да се у њима налази преко пет стотина људи, провјерио да ли је правилно скопчана, отрчао до скретнице, намјестио је у положај за излаз из станице, вратио се у локомотиву и пуном паром ударио пут Србије. Утом се пробудио Токо, али је, обавјештен да хитно превозе транспорт до Шаргана, почео да ложи ништа не сумњајући, уопште не примјећујући зауставне сигнале на станици.

Композицију је зауставио на станици Добрун, и изашао на перон, гдје га је железничар обавијестио да шеф станице и командант посаде у Вишеграду захтијевају да се одмах врати, или шаљу потјеру; Никитовић на то реагује неочекивано – блефира: угурава жељезничара у станицу, узима телефон, позива све станице између Добруна и Шаргана, упозорава их да са собом има петсто наоружаних људи, који ће узвратити на сваки покушај да их се заустави, било оружјем било препрекама и одронима, рачунајући на то да су успутне посаде мале и да су већи гарнизони довољно удаљени да им помоћ не може стићи на вријеме. Потом се вратио у локомотиву и пуном паром ударио напријед.

Пролетио је кроз станице Вардиште, Мокра Гора и Јатаре, игнорисао све зауставне сигнале на њима, увидио да су наоружане посаде озбиљно схватиле ону његову ничим утемељену пријетњу, и да су железничари, не желећи да се играју животима, оставили све скретнице отворене, те стигао до станице Шарган Витаси, гдје се зауставио, страхујући да му котао не експлодира због великог притиска и преоптерећења.

Ту су га обавијестили да је потјера кренула, да је читава пруга под узбуном, да га на путу до Ужица чекају засједе, ко зна колико њих; оглушио се на њихове апеле да послуша наређење, савјетујући их да кажу да им је пријетио оружјем, како не би сами настрадали. На брзу брзину је прегледао теретне вагоне у којима није било слободног простора за избјеглице, пошто су већ били попуњени разном робом, и у једном од њих открио товар оружја, које је раздијелио људима, рекао им да их напуне и држе на готовс, за случај да налете на неку засједу, како би барем скупо продали своју кожу, ако ништа друго. И сам је нешто оружја узео за себе. Била је то пука игра случаја, да баш такву композицију украде, али је касније послужило!

Станице Кремна, Биоска, Врутци, низале су се једна за другом, пуне застрашених жељезничара који му сигнализирају да стане, који му гестикулирају да је полудио, да ће их све отјерати у смрт. Али се Војин Никитовић уопште није обазирао, ти људи нису имали представу шта се стварно дешава с друге стране Дрине, ти људи можда нису били свјесни ни своје колаборације са окупатором, они су „само радили свој посао“, као најобичније овце за клање. Никитовић није био такав, али је у једном тренутку морао да заустави воз, што се десило испред тунела број 17, недалеко од станице Ступари, неколико километара далеко од Ужица у којем је још увијек био снажан њемачки гарнизон, који је сигурно већ послао јединице низ пругу.

За све то вријеме ложач Рагиб није имао представу да учествује у вршењу кривичног дјела, и природно је почео да паничи, али га је Никитовић некако умирио, објаснио му да повратка у Босну за њега нема, а да му он гарантује живот. Потом је обишао вагоне, рекао људима да изађу напоље, да је све готово, да су у Србији, и упутио их на околна села по којима су се убрзо размилили. Претходно им је, међутим, узео све оружје и заједно са Током га сакрио у тунелу, у отворима за које су знали углавном само жељезничари, на које обична војска не би ни помислила, као и у пећини поред пруге. Потом су њих двојица и сами збрисали.

Нијемци су наишли на празну локомотиву која се још пушила, и на празне вагоне, а у једном од њих на празне сандуке у којима су до скоро били пушке и муниција. Потјера и потрага нису уродиле плодом, никога и ништа нису нашли. Вјешто скривено оружје сачекало је слободну Ужичку републику, и Жељезничку чету Радничког батаљона Ужичког Народноослободилачког одреда, у којој су се обрела два локална жељезничара, комунисти које је Никитовић упознао са скровиштем, будући да их је одраније познавао: Михајло Миливојевић Мињац, командир чете, и Божо Радаковић, политички комесар (Раднички батаљон је 29. новембра готово сав јуначки погинуо на Кадињачи).

Неколико мјесеци након крађе воза, усташе су у Старом Броду недалеко од Вишеграда поклале 6.000 српских избеглица, махом жена, дјеце и стараца, док је јунак ове приче и сам приступио Жељезничкој чети, био рањаван и три пута заробљаван, мучен на Бањици, али увијек успијевао да побјегне и да преживи рат, после којега је неко време изгледа живио у Ужицу.

Не може се рећи да је његово херојство било општепознато у бившој Југославији, несумњиво због скромности актера, иначе би вјероватно завршио на великом платну као главни лик партизанског спектакла; али су новине у СФРЈ много пута писале о њему.Судбина ложача Рагиба Тока потпуно је непозната.

Коментари 0
Најчитаније
  • У суботу обустава саобраћаја на подручју Полицијске управе Источно Сарајево
    19h 50m
    0
  • Сјећање на Ицу - дјевојчицу лављег срца
    23h 14m
    0
  • Јереј Видак Вујадиновић - Дјечак
    10h 20m
    0
  • Фоча: Службеник осумњичен да је оштетио клијента банке за 20.000 КМ
    18h 43m
    0
  • У Средњој школи „28. јуни“ одржан округли сто о значају и заштити менталног здравља (ФОТО)
    10h 1m
    0