Тешко је када сваки дан гледате заражене како се боре да удахну, да дишу пуним плућима и стану на своје ноге. У очима им видите страх, узнемиреност и покушавате да их охрабрите да не губе наду, а ни сами не знате шта вас чека, да ли ћете покупити вирус радећи свој посао и топлину дома замијенити болесничком постељом.

Тим ријечима свакодневну борбу са короном описују спремачице у “ковид” болницама, хероји са прве линије фронта о којима се неправедно говори веома мало. Уз љекаре, медицинске сестре и техничаре, у борбу против вируса корона у марту кренуло је и немедицинско особље. О обавезном прању руку, хигијени просторија, средствима за дезинфекцију никада се није причало више. Проводећи сате у заштитним скафандерима, лица смеружаног од топлине под маскама, свакодневно свједоче највећим биткама које се одвијају далеко од очију јавности, на инфективним клиникама.

Већ пет мјесеци сваки радни дан Милици Савановић запосленој у Универзитетском клиничком центру (УКЦ) РС почиње исто. Одлази на посао не знајући када и како ће се вратити и да ли ће кући донијети корону.

- Радни дан траје и по 12 часова. Из дана у дан све је више пацијента и таман када смо се надали да ћемо мало предахнути након оног удара у марту и априлу, сада је, чини ми се још теже. Док облачим заштитно одијело у глави ми је хиљаду мисли. Размишљам о кћеркама, једној је тек осам, другој десет година - прича Милица за “Глас Српске” додајући да на почетку епидемије три мјесеца дјецу није видјела.

- Није тешко промијенити постељину нити орибати подове, тешко је гледати младе људе како се гуше, а не можете им помоћи да удахну. Имали смо на одјелу младића 1989. годиште, то је страшно. Само једна мисао проструји кроз главу, шта ако ту сутра буде неко мој, ако будем ја - кроз сузе прича Милица. И немедицинском особљу најљепши тренутак је када испраћају кући опорављене који су се отргли из канџи короне.

Исте битке бије и Бојана Ђерић која 12 часова дневно проводи на послу у зворничкој Болници.

- На почетку је било веома тешко, језа се увуче у кости па само размишљам како ме код куће чека двоје малољетне дјеце. У скафандеру је неподношљиво вруће, маска се уреже на лицу, а свјесна сам да мора тако. Дође тренутак када помислим да не могу више, а знам да морам - испричала је Бојана и додала да јој велику подршку пружају директор, љекари и све медицинско особље у болници. Додаје да су је кћерке које имају 13 и 15 година на почетку често питале зашто баш она мора ићи тамо гдје су заражени пацијенти и може ли неко други умјесто ње.

- Нисам их смјела загрлити. Када дођем с посла, трчим у купатило да се окупам и плачем не би ли кроз сузе изашао страх. Трудила сам се да не виде колико сам уморна - истакла је Бојана.

На истом фронту у Болници “Свети врачеви” у Бијељини очи у очи са смртоносним вирусом погледе размјењује Биљана Симић која каже да је посао психички веома тежак, а заштитна опрема терет који је неизбјежан.

- Претопло је и понекада неиздрживо. Најтеже је када у болесничкој постељи гледате некога кога познајете. Храбримо их сви од љекара до нас спремачица. Таман када се понадате да ће пацијент бити добро и да је на корак до оздрављења, болест је толико непредвидива, стање се погорша и њега више нема. Најтеже ми је било када сам на одјелу видјела комшију, преплакала сам тај дан. Али морам наставити даље због свих осталих пацијената који долазе, морамо помоћи сви колико знамо и можемо - истакла је Биљана. Свјесна да је свакодневно на извору заразе, сусрете са породицом и пријатељима избјегава.

- Та топлина и загрљаји најближих највише недостају у овој борби која ће надам се ускоро завршити јер сви смо на измаку снаге - додала је Биљана.

 Избјегавање теже од страха

Биљана Симић је испричала да јој је од страха да би се могла заразити још теже падало то што су на почетку многи зазирали од ње и њених колега баш због тога јер раде у болници.

- Људи су се плашили, то је разумљиво, али је тешко када знате да вас избјегавају јер радите на “ковид” одјељењу - рекла је Симићева.