„Радије ћу овдје погинути него да бјежим“

Ове ријечи Риста Лазића остале су дубоко урезане у сјећање његовог млађег брата Жељка. Изговорио их је у тренуцима када су многи напуштали своје домове и спас тражили преко Дрине. Иако је прије рата живио у Њемачкој и имао успјешну фудбалску каријеру, Ристо није желио да напусти родни крај, родитеље и народ са којим је одрастао.

За Меморијални центар Републике Српске о брату и страдању српског народа у Бачићима свједочио је Жељко Лазић, предсједник Предсједништва Борачке организације општине Братунац.

Жељко је рођен 1970. године у засеоку Брана Бачићи код Кравице. Одрастао је у бројној и вриједној породици са браћом Миодрагом и Ристом. Живјело се од пољопривреде, рада и слоге.

- Ми смо стварно много радили. Тако смо били васпитани да нисмо знали рећи – нећу - присјећа се Жељко.

Браћа су била добри ученици, а Ристо је захваљујући спортском таленту изградио и професионалну фудбалску каријеру у Њемачкој. Миодраг је радио у Новом Саду. Обојица су имала прилику да остану далеко од рата, али су се вратили у завичај када су почели први сукоби.

Прије рата у овом крају живјело се мирно. Људи су се познавали, сарађивали и радили једни са другима. Међутим, како су стизале вијести о нападима на српска села и првим жртвама у Подрињу, постало је јасно да се опасност приближава и Бачићима.

Мјештани су због његове смирености, поштења и ауторитета тражили да Ристо Лазић буде командир Бачићке чете, а он је ту дужност прихватио као обавезу према свом селу и комшијама. Данима је обилазио положаје, организовао страже и бринуо о људима.

- Није спавао три или четири сата дневно - свједочи Жељко.

Иако је важио за снажног човјека, рат га је дубоко погађао.

- На моменте сам га затицао како плаче - истиче.

Најтеже му је падало страдање народа и чињеница да су се људи нашли у времену у којем су морали да бране голи опстанак.

„Није знао да мрзи. Није био рођен за таква времена.“

Ристо је погинуо у засједи 22. октобра 1992. године. Други брат Миодраг, тешко је рањен. Вијест је стигла до Жељка као најтежи ударац који је могао замислити.

У тренутку када су му саопштили да је Ристо погинуо, није знао ни да ли ће Миодраг преживјети.

- Знам само да су ми рекли да је Миодраг жив, али тешко рањен - каже.

Смрт брата заувијек је промијенила живот породице Лазић. Ипак, страдања ту нису стала.

Само неколико мјесеци касније, на Божић 1993. године, услиједио је напад на Кравицу и околна села. Жељко се и данас са посебним поносом сјећа своје мајке Невенке.

Када је кренуо на положај, видио је како носи торбу и пушку.

- Каже: „Ја идем са тобом - истиче.

Није могла мирно да чека док су јој синови на линији, а као и многе српске мајке Подриња, и она је била спремна да брани свој дом и породицу.

На породичном имању у Бачићима подигнута је чесма у знак сјећања на Ристу. Жељко и данас ту долази са братом Миодрагом, ратним војним инвалидом, да се присјете човјека којег није одликовала само храброст, већ и доброта.

Комплетно свједочанство Жељка Лазића доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске.