Нападом на Југославију започео је краткотрајни Априлски рат, окончан након непуне двије седмице, а Југославија увучена у Други свјетски рат.

У нападу су поред Њемачке учествовале и њени савезници Италија, Бугарска и Мађарска.

Била је то посљедица бијеса који је обузео Адолфа Хитлера пошто се у Београду догодио преврат, војни пуч, 27. марта. Државни удар у Београду, у Берлину је доживљен као одбацивање пакта потписаног у Бечу 25. марта иако је пучистичка Влада Душана Симовића наглашавала неутралан став, а онда чак и објавила да приступање пакту остаје на снази, а да је преврат био само ствар унутрашње политике.

Берлин се међутим на ставове Београда више није обазирао.

У позадини напада на Југославију, из угла интереса Њемачке, била је заправо ситуација у Грчкој. Пошто су се у тој земљи претходно искрцале британске трупе, експедициони корпус јачине око 50.000, под заповједништвом генерала Хенрија Вилсона, Њемачка је била одлучна да их одстрани. Отуда је одмах пошто је Југославија окупирана продор Нијемаца настављен на југ. Нијемци су 28. априла заузели Атину, а који дан потом и Крит посљедње британско упориште на тлу те земље. Британске трупе су се притом мање више безглаво повукле, право на Крит, а потом у Египат.

Бијес у Берлину био је изазван и чињеницом да су се пошто се дознало да је државни удар извршен у Београду и другим срединама Србије, а такође у Скопљу, Сарајеву, Сплиту, догодиле демонстрације одушевљене подршке пучистима, када се масовно клицало слободи, краљу, војсци. Антињемачко расположење није се притом крило. Једна од оптужби из Берлина била је да се у Југославији припадници њемачке мањине прогањају. Иако је неких инцидената тих дана било, била је ријеч о претјеривању.

Највећи дио српске културне и политичке елите, као и грађанства, одушевљено је подржао пуч 27. марта. Посебну улогу имао је врх СПЦ, на челу с патријархом Гаврилом Дожићем, који је говорио о косовском избору, опредјељењу за Царство небеско.

У Берлину је одмах затим одлучено да се Југославија нападне и уништи. Заузет је став да се паралелно са претходно припремљеним нападом на Грчку, нападне и Југославија. Превасходни циљ био је онемогућавање повлачења југословенских трупа ка Грчкој.

Претходно, власти у Београду односно Намјесништво чија је прва личност, у складу са тестаментарном жељом почившег краља Александра, био кнез Павле Карађорђевић, тешком муком држало је успјешно земљу у неутралном статусу од почетка Другог свјетског рата септембра 1939. Коначно, марта 1941. Берлин одуговлачење Београда више није толерисао. Кнез Павле, чије су све симпатије биле на страни Лондона, болно свјестан да савезничка помоћ неће услиједити, невољно је прихватио наметнуо приступање Југославије Тројном пакту, што је потписано 25. марта у Бечу. Краљевина Југославија је притом добила гаранције да неће бити захтјевано њено учешће у рату, па ни прелазак њемачких трупа преко њене територије.

Расположење великог дијела грађана, посебно Србије, било је међутим потпуно насупрот пакту. Услиједио је војни преврат, дуго иначе припреман, уз важне подстицаје из иностранства, Британаца, али и представника тајних служби Москве и Вашингтона.

Пучистичку Владу Душана Симовића је иначе благовремено о часу напада на Београд обавијестио, сасвим прецизно, војни аташе Краљевине Југославије у Берлину пуковник Владимир Ваухник, врхунски обавјештајац.

Прије жестоког напада на Београд у зору 6. априла, Југославија је нападнута у ноћи 5. на 6. април, на Дунаву, код Сипа, у Ђердапу. Услиједила је инвазија како из ваздуха тако и на копну, са простора Њемачке, данашње Аустрије, Мађарске, Бугарске, Италије, укључујући тада италијанску Албанију. Од земаља које су окруживале Краљевину Југославију, осим Грчке која је већ била у рату са Италијом од јесени 1940. у нападу није учествовала још једино Румунија.

Тежишни правац напада на Југославију, осим разарања Београда, био је из правца Бугарске на простор Вардарске долине, највише са циљем да се онемогући повлачење југословенских снага у Грчку и обликовање нечег што би личило на Солунски фронт.

Марта 1941. Југославија је била у потпуном окружењу. Пошто је Француска окупирана јуна 1940, на европском континенту није било отпора Њемачкој. Рат против Њемачке је тада водила искључиво Британија. Претходно, Њемачка је окупирала, послије Чехословачке, односно створена је умањена сателитска Словачка, Пољску, која је подијељена са Совјетским Савезом. Окупиране су такође Данска, Норвешка, Белгија, Холандија, Луксембург. Љета 1940. капитулирала је и Француска, што је у ондашњем Београду доживљено као катаклизма. Тек пошто је поражена Француска у највишим круговима у Београду почиње размишљање о тактичнијем приступу Њемачкој.

Совјетски Савез је паралелно окупирао источни дио Пољске, Естонију, Летонију, Литванију, Бесарабију, и заратио са Финском. Њемачке трупе су притом ушле у Мађарску, Румунију. Затим и у Бугарску почетком марта 1941. одакле је планирана инвазија Грчке.

У потпуном окружењу, у сред окупиране Европе, отпор Југославије дјеловао је безизгледно. Војска која је већ мјесецима била у ванредном стању, при чему су се контигенти резервиста смјењивали, у тренутку напада била је попуњења, за ратни састав, између 70 и 90 одсто, како гдје, укупне бројности око 1.200.000.

Техничка опремљеност није била на потребном нивоу. У најбољем стању је било ваздухопловство.

Уништен је велики дио стамбеног фонда, објекти инфраструктуре, али и бројни објекти културе и храмови. Изгорјела је и национална библиотека на Косанчићевом венцу, са око 350.000 наслова, укључујући и бројне рукописе, коју је захватио пожар који није гашен.

Иако је југословенска војска мјестимично пружила херојски отпор, посебно ваздухопловци, однос снага и општи положај Југославије је био такав да је отпор био безизгледан, посебно имајући у виду да су њемачке трупе продором из Бугарске муњевито заузеле вардарску долину па је повлачење према Грчкој, по узору на ситуацију у Првом свјетском рату, онемогућено.

Врховна команда од самог почетка није контролисала ситуацију. Систем веза је сасвим затајио. Приликом шестоаприлског бомбардовања Београда погинуо је и један члан владе, министар Фран Куловец, представник Словеначке народне странке.

Евакуација Симовићеве Владе из Београда започела је одмах 6. априла. Већ 8. априла Владу је напустио потпредсједник Влатко Мачек, челник Хрватске сељачке странке, министри из Хрватске Јосип Торбар, Бариша Смољан и Иван Андрес, као и Џафер Куленовић, лидер Југословенске муслиманске организације.

Њемачке инвазионе трупе пресјекле су Моравско вардарску долину, већ током прва два дана борби. Скопље је заузето 7. априла, Загреб 10, Београд 13. априла.

Симовићева Влада је током посљедњег засједања у земљи, у Никшићу 15. априла, усвојила закључак, на основу мишљења Слободана Јовановића, да војска потпише капитулацију, али не и држава.

На основу таквог налога, капитулацију су 17. априла, у Београду у Александровој улици, у згради посланства Чехословачке тада такође окупиране, потписали бивши министар спољних послова Александар Цинцар Марковић и генерал Радивоје Јанковић.

Припадници југословенске војске одведени су у заробљеништво, искључиво Срби и Словенци, сви други су пуштени.

Избјегличка Влада Душана Симовића послије бијега из земље, преко Грчке, након краткотрајног боравка у тада британској Палестини и Египту, одведена је у Лондон. Душан Симовиће се након рата вратио у Београд, гдје је свједочио у корист оптужбе на суђењу Дражи Михаиловићу.