Нобелова награда за мир недавно је додијељена Свјетском програм хране (WFP), највећој хумантарној организацији у свијету, која свакодневно од глади спасава око 100 милиона дјеце и одраслих широм свијета. Дио WFP тима је и 10 хуманитараца из БиХ.
Међу њима се посебно истичу Бањалучанка Драгица Пајевић Алп и Сарајлија Златан Милишић. Ово двоје изузетних људи су за Српскаинфо говорили о томе како су примили вијест о великом признању и шта их мотивише да крстаре с краја на крај свијета помажући гладнима и унесрећенима.
Драгица Пајевић Алп (50), Бањалучанка суграђанима познатија по дјевојачком презимену Милојевић, већ 23 године ради у Свјетском програму хране. Након Ирака, Турске, Судана, Либерије, Кеније… данас служи у Каиру. Када иде кући, путује у Београд, јер је породици Пајевић Алп, однедавно, матична лука у главном граду Србије.
Радост уз чај
У Београду се затекла и када је прошлог петка објављено да WFP добио Нобелову награду за мир.
-Било је то уобичајено викенд јутро, јер у региону у којем сада радим викенди су петком и суботом. Пила сам јутарњи чај и провјеравала службене мејлове, када ми је са BBC апликације искочила “брејкинг њуз” – Нобелова награда за мир Свјетском програму хране. Био је то јако емотиван тренутак. Прочитала сам вијест бар три пута, да будем сигурна да је то истина-, прича Драгица.
Радосну вијест је прво подијелила својим синовима, да им се још једном захвали што годинама “трпе” њена путовања, даноноћни рад, селидбе с краја на крај свијета.
Драгица и њен супруг Теоман Алп, који такође ради за Свјетски програм хране, заједно имају три сина, већ одраслих момака, који су поносни на родитеље нобеловце.
Помоћ широм свијета
Ангажман у Свјетском програм хране и УН систему Драгица је почела 1997. у родној Бањалуци. Потом је отишла у лучки град Бар, у Црној Гори, гдје је радила у регионалном пројекту.
Међународну каријеру почиње 2001. у Ираку. Потом се сели у Турску, гдје је с другим колегама водила коридор за испоруке хране у Ирак, који је био под санкцијама. Потом је служила у Судану, а од 2009. до 2013. је у Кенији, с колегама, водила операције пријема и испоруке хуманитарне помоћи у храни за седам земаља региона. Након тога је прекомандована у главни штаб Свјетског програма хране у Риму, гдје је радила шест година, углавном пружајући подршку операцијама у више од 80 земаља широм свијета. Била је и дио УН тима за борбу против еболе у Либерији 2015. године.
Драгица тренутно у Каиру ради као као кординаторка и савјетница за ланац испоруке WFP хуманитарне помоћи у храни за регион источне Европе, Блиског истока, сјеверне Африке и централне Азије. У 16 земаља пружају помоћ становништву, а сарађују с још неколико држава у истом региону, у којима купују храну за гладне.
-Све то радимо, наравно, уз подршку наших донатора, без чије помоћи ништа од овог не би било могуће-, каже Драгица.
Корона
Већ прилично компликовану ситуацију додатно је закомпликовала корона. С једне стране, WFP-у, који има 18.000 запослених широм свијета и брине о милионима гладних, отежала је редован рад. Уз то, пандемија им је донијела још додатног посла, па сада, захваљујући репутацији глобалног лидера у хуманитарној логистици, помажу другим организацијама и професионацима у борби против ковида 19.
Тако је Драгица Пајевић Алп, уз редовни посао, постала и једна од лидерки “ковид тима”, који организује путнички авио-саобраћај за здравствене, хуманитаре и дипломатске раднике широм свијета на дестинације гдје комерцијални летови не функционишу, те допрему медицинске опреме, маски, средстава за дезинфекцију и остале робе, која је неопходна за борбу против пандемије.
-У исто вријеме, наравно, настављамо са својим радом као свјетски лидер у борби против глади. А глади ће, нажалост, у годинама које долазе бити све више-, каже Драгица.
Шеф мисије УН
Њен другар и како се у шали зову "комшија", Златан Милишић из Сарајева, има још дужи стаж у Свјетском програму хране УН. Златан тренутно није ангажован у организацији, јер је недавно, одлуком генералног секретара УН Антониа Гутереша, именован за шефа мисије УН у Танзанији.
Ипак, с поносом истиче да је и даље дио WFP тима и да ће се након истека мандата вратити у Свјетски програм хране.
-Мислим да је WFP-у сасвим заслужено додијељена Нобелова награда за мир. Ово признање потврђује важну везу између оружаног сукоба и глади и указује на то да помоћ у храни може бити подстицај за мировне напоре. Нобелово признање такође ставља нагласак на важност међународних организација, односно мултилатералности у рјешавању свјетских проблема-, каже Милишић.
Додаје да хуманитарне организације, као што је WFP, нажалост, не могу донијети мир у свијету, али могу много помоћи онима које рат погоди, као и онима који покушавају остварити мир.
"Највише боле ране код куће"
Златан је каријеру хуманитарца започео ратне 1992. у својој земљи и родном Сарајеву. Након тога, служио је у 15-ак земаља широм свијета.
-Покушати помоћи људима који су у невољи, а поготово омогућити им да се сами из тога извуку и остваре бољи живот, заиста помаже да се човјек осјећа испуњенијим-, каже Златан.
Од свих хуманитарних ангажмана највећи утисак је на њега оставио рад у БиХ, ратне 1992. и 1993. године, након распада Југославије.
-Највише погађају и боле ране код куће, међу мојим, нашим људима и народима. Међутим, то искуство је опредијелило моју будућност и ради тога сам до данашњег дана остао предан овом позиву и послу-, каже Златан.
Од међународних ангажмана најупечатљивије му је искуство из Авганистана, гдје је двије године служио као директор Свјетског програма хране за ту земљу.
-Генерацијама, деценијама, људи у Авганистану живе у константном стању рата, сукоба, трауме. Уз то, жене су у тој земљи, нажалост, обесправљеније него игдје другдје у свијету. Ако смо успјели бар мало ублажити патњу народа ове земље, много смо учинили-, каже Златан Милишић.
"Глад је звијер која изазива рат"
-Од многих мисија на којима сам била, најјачи утисак је на мене оставио рад у Либерији, гдје сам упућена из Рима 2015. године, као руководилац заједничке операције за борбу против епидемије еболе-, каже Драгица Пајевић Алп.
Никада, каже, неће заборавити ријечи, које је усред епидемије смртоносне болести, изговорио представник Владе Либерије, с којим је сарађивала.
-Рекао је да, уз сву захвалност за фантастичну подршку коју WФП пружа у борби против еболе, народ Либерије никада неће заборавити помоћ коју им је ова организација пружала у храни, и у вијеме еболе, али и раније када је земљом харала глад. Рекао ми је, ко није био гладан, не познаје звјерску бол глади, не познаје осјећај безнадежности човјека који не зна да ли ће имати сљедећи оброк, да ли ће моћи да нахрани своје дијете или ће га гледати како умире. Глад је звијер и безнадежност повезана са глађу изазива у човјеку нагон да учини све што може да то ублажи. Можда храна сама по себи није мир, али кад је нема, дан за даном, мјесец за мјесецом, готово неизбјежно, глад ће изазвати рат, рекао ми је мој пријатељ из Владе Либерије-, сјећа се Драгица Пајевић Алп.
