Шездесетчетворогодишњи Новак Радовић из Источног Сарајева један је од ријетких који на подручју Сарајевско-романијске регије отима од заборава стари књиговезачки занат, којим се бави више од 20 година, а библиотекар је већ 43 године.

Радовић за Срну наводи да је прије рата радио у Народној и универзитетској библиотеци у Сарајеву - познатијој као Вијећница, а оснивањем Народне библиотеке Републике Српске на Палама почиње ту да ради. Потом долази у Матичну библиотеку Источно Сарајево, гдје је запослен до данас.

-Овдје сам дошао са `миразом` од неких 10.000 књига и било је потребно много да се уради и уреди. Обрађујући те књиге, осјетио сам потребу за њиховим `облачењем`, јер су многе биле поцијепане, а посебно хрбат - кичма књиге- истиче Радовић, по струци електротехничар, напомињући да је цијели радни вијек провео са књигама и "заборавио и ниски и високи напон".

Радовић напомиње да је одређено предзнање о овом занату стекао у библиотеци у Сарајеву, а у Народној библиотеци у Београду провео је одређено вријеме на обуци. Ту је је радио са рестаураторима, књиговесцима, конзерваторима који имају и машине за те процесе, додајући да су оне и овдје неопходне.

Када се почео бавити овим послом, прво је купио специјално љепило за књиге, а маказе, скалпел и разни ситни алат донио је од куће, те је од пропадања спасио хиљаде књига.

-Ништа од тога се не би догодило да човјек нема љубави према књизи. Давно сам се заљубио у књигу, односно `инфицирао сам се књишком прашином`, што је карактеристично за библиотекаре- истиче Радовић.

Радовић напомиње да када се уђе у библиотеке широм БиХ и види књижни фонд - на свакој петој књизи фали хрбат, а то није случај са Матичном библиотеком Источно Сарајево.

-Почео сам самоиницијативно, постепено се издвојио, а за те послове неопходан је хидраулични електрични нож за сјечење папира, који смо купили и тада сам добио још више елана и воље да радим са више љубави, енергије и успјешности. Тај нож, без којег јеовај занат незамислив, имам и сада- наводи он.

Радовић додаје да је ријетко ко изразио жељу да настави његов посао будући да би требало да крајем године оде у пензију. Ипак, тренутно обучава колегиницу и нада се да ће успјети да пренесе знање.

Он напомиње да је рад немогућ када је у питању стари папир и књига која се мора третирати хемијски, те да такве оставља у посебне кутије да чекају друга времена.

-Када знам да нешто не могу да завршим, да су потребне посебне лабораторије и опрема, онда такве књиге и не узимам. Имам `Босанску вилу` оригинал, коју смо добили од професора Војислава Максимовића, нашег легатора, али немам услова да је адекватно заштитим и сачувам тако да не знам шта са њом. Вјероватно ће завршити у кутији и чекати хемијски третман- наводи Радовић.

Према његовим ријечима, за рад су неопходне стеге, додајући да има једну ријетку стару справу из тридесетих година прошлог вијека, коју мање користи јер више употребљава камене плоче одређене тежине и различитих формата, које добија од каменорезаца.

Радовић додаје да оштећене књиге углавном добија са дјечијег одјељења и белетристике и некад може да их заврши десетак у току радног дана, а некада само једну.

-Просјек је око четири, до пет књига у току дана, мада све зависи од степена оштећења- каже Радовић, наводећи да му је жао јер иде у пензију и не може да "излијечи" све књиге.

-Не знам шта ћу да радим послије завршетка радног вијека јер превише волим књиге, овај посао, али на располагању сам уколико некоме буде требала моја помоћ, нарочито у библиотеци, увијек ћу радо да се одазовем- каже Радовић.

Колико воли овај посао и какав однос Радовић има према књигама, описао је пјесник Радослав Самарџија у пјесми "Библиотекар", коју му је и посветио:

-Амбуланта пуна болесника, на штакама и Вук су и Гете,/ сваком треба љековита биљка да освјеже старе еполете./ Доктор своје танке брке суче држећ` скалпел између три прста,/ да Јулију у сатен обуче, старом Ђури да огрне крста./Окријепљени - један, други, трећи из хируршких скачу чаролија,/ док прозива љекар - `ајд сљедећи, са вама се подмлађујем и ја".